Viktor Kolbanovski, direktor Balkanskog centra za međunarodnu saradnju i član Putinove „Jedinstvene Rusije“ u autorskom tekstu povodom najnovijih događaja na Kosovu i Metohiji kada je uhapšen i brutalno prebijen direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić kaže da Srbija odlučno, u saradnji sa Rusijom mora da odgovori na ove provokacije i predlaže dva modela. Tekst koji je objavljen na portalu „Eadaily.com“ prenosimo u celosti:
„26. marta u Kosovskom Mitrovici teško naoružan odred terorista je napao mirni skup Srba sa severa Kosova, pretučeno je na desetine ljudi. Uz primenu nasilja bio je uhapšen i izbačen sa teritorije pokrajine rukovodilac Kancelarije za poslove Kosova i Metohije u Vladi Republike Srbije Marko Đurić.
Ova banditska akcija kosovskih separatista bi trebalo da postane veliki gvozdeni ekser u poklopac sanduka sa ostacima „pravno obavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine“. U tom sanduku, nadam se, takode će biti pohranjeni mitovi o skorom istorijskom pomirenju Srba i Albanaca na „svetlom putu“ učlanjenja Srbije u Evropsku uniju. Ove iluzije uznemiravajućom brzinom rađale su se tokom nekoliko poslednjih meseci u srpskim umovima, ali pri tome istom takvom brzinom su se razbijale o oštro kamenje žestoke politike koju na Balkanu vode SAD i EU.
Uoči istupanja stranke „Srpska lista“ iz sastava vladajuće koalicije u Prištini pravo je vreme da se očita panihida „pravno obavezujućem sporazumu“ o secesiji Kosova i ostalim obaveznim atributima evropskog puta Srbije. Ali pre toga treba se setiti događaja od pre pet godina i izvući pouke iz još jednog zlosrećnog sporazuma koji se naziva Briselski. 19. aprila 2013. godine SAD i EU su u ultimativnoj formi naterali Srbiju da pomeri proces regulisanja kosovskog pitanja sa nivoa SB UN i da preda rukovodeća ovlašenja mirovnog procesa Evropskoj uniji.
[adsenseyu1]
Ovu odluku je tada prećutno odobrila Moskva uz zvuke svima nama dobro poznate političke mantre da „Rusi ne mogu biti veći Srbi od Srba“. Mada je u tom trenutku Rusija već dobro razumela da to otvara direktan put realizaciji ekspanzionističkih težnji Zapada prema Ukrajini. Tako se i dogodilo – u novembru 2013. godine u Kijevu je započeo „evromajdan“.
Kakvi politički skeleti mogu da se kriju iza „pravno obavezujućeg sporazuma“ o secesiji Kosova? Sasvim je jasno da će sledeći „domaći zadatak“ Zapada prema Srbiji biti usvajanje antiruskih sankcija i početak faktičkog procesa stupanja Srbije u NATO. Pored toga, Srbija će morati da zakonodavno usvoji paket evropskih standarda u oblasti rodne politike i prava LGBT-manjina. Ako prve dve tačke vode do kraha srpske državnosti i nacionalne politike, poslednja će značiti razaranje samih stubova srpskog društva.
Zaključak je očigledan. Ishitreno srpsko-albansko pomirenje pod ultimativnim zahtevima SAD i EU je iluzija i opasna klopka za Srbiju i Balkan u celini. Koji dalji koraci i principi mogu da budu realizovani u procesu regulisanja kosovskog pitanja?
Prvo – to je prelazak sa diplomatske odbrane u napad. Za pet godina postalo je sasvim jasno da Brisel nije u stanju da nepristrasno rukovodi regulisanje kosovskog problema. Na dnevnom redu je pojava novih formata. Srbija ima dobre perspektive da pređe sa odbrambene diplomatske taktike u ofanzivnu, ali radi toga treba odbaciti iluzije „evropske integracije“ i maksimalno iskoristiti resurse strateških partnera i saveznika Srbije, pre svega Rusije, Kine i drugih zemalja koje nisu priznale Kosovo.
Drugi princip glasi – „ako hoćeš mir, spremaj se za rat“. Kosovski separatisti moraju dobro da shvate da svako banditsko delovanje i provokacija protiv srpskog stanovništva u pokrajini vodi ka neopozivoj i snažnoj reakciji sa srpske strane.
I da kosovske Albance koji vrše nasilje nad kosovskim Srbima neće spasiti ni SAD, ni bilo koji drugi zapadni pokrovitelji. Zlatno pravilo neopozivosti odmazde dokazalo je svoju efikasnost u toku likvidacije banditskih terorističkih formacija na teritoriji Rusije, u Siriji, to pravilo je kamen-temeljac politike Izraela.
Rusko-sprska vojno-tehnička saradnjaje dobra osnova za formiranje te linije. Sada nije 1999. godina i pitanja snabdevanja oružanih snaga Srbije visokopreciznim oružjem rešavaju se na potpuno drugim načelima. Ali ipak, glavni faktor u tom pitanju ostaje politička volja i odlučnost rukovodstva Srbije da osigura teritorijalnu celovitost zemlje i formira istinske garancije bezbednosti srpskom narodu“.
(Informer)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
