Odnosi Rusije i evropskih država ulaze u sve opasniju fazu, u kojoj se više ne govori samo o sankcijama, isporukama oružja i diplomatskim sporovima. U Moskvi se sve otvorenije postavlja pitanje odgovornosti evropskih zemalja za njihovu ulogu u ratu u Ukrajini.
Rusko nezadovoljstvo posebno je povezano sa zapadnom podrškom ukrajinskim dalekometnim napadima. Upotreba različitih sistema naoružanja, uključujući britanske rakete Storm šedou, kao i tehnološka i obaveštajna podrška zapadnih država, dodatno zaoštravaju odnose između Moskve i evropskih prestonica.
Britanski politički analitičar Aleksander Merkuris upozorava da se u ruskim zvaničnim izjavama pojavljuje sve oštriji rečnik. Posebno izdvaja poruku jednog ruskog zvaničnika da posledice sukoba neće snositi samo Ukrajina, već da će određenu cenu morati da plati i Evropa.
Analitičar nije mogao pouzdano da identifikuje autora izjave, ali je kao mogući izvor pomenuo portparola Kremlja Dmitrija Peskova. Mnogo važnijim od samog imena smatra sadržaj poruke i činjenicu da ona ukazuje na promenu načina na koji se u Moskvi govori o odgovornosti evropskih država.
Takav razvoj događaja povezan je sa velikim ruskim ljudskim i materijalnim gubicima. Tokom višegodišnjeg rata napadani su ruski gradovi, skladišta, rafinerije i drugi objekti, što je uticalo na raspoloženje dela ruske javnosti i političkih krugova.
U tim okolnostima pojavljuju se stavovi da završetak rata ne bi trebalo da podrazumeva samo vojni poraz Ukrajine. Deo ruskih političkih i društvenih krugova smatra da bi i evropske zemlje, koje su godinama podržavale Kijev, trebalo da osete posledice sopstvenih odluka.
Merkuris ocenjuje da je ovakva promena izuzetno ozbiljna, jer je prati gotovo potpuni gubitak međusobnog poverenja. Evropske države nastavljaju da povećavaju podršku Ukrajini, dok Moskva sve manje veruje da sa njima postoji mogućnost smislenog političkog dogovora.
Ipak, direktni ruski vojni napadi na evropske države ne predstavljaju najverovatniji neposredni scenario. Takav potez mogao bi da izazove širu eskalaciju i uvede Rusiju u sukob sa mnogo većim brojem protivnika.
Ruska vojna strategija zasad ostaje koncentrisana na Ukrajinu. Moskva nastoji da ostvari svoje ciljeve na postojećem ratištu, izbegavajući otvaranje dodatnog fronta koji bi mogao znatno da promeni prirodu sukoba.
To, međutim, ne znači da Rusija nema druga sredstva pritiska na evropske države. Odnosi u oblasti ekonomije, energetike, trgovine i bezbednosti već su teško narušeni, a dalje zaoštravanje moglo bi otvoriti prostor za nove protivmere.
Poseban problem predstavlja odsustvo političkih kanala koji bi omogućili smanjenje napetosti. U ranijim krizama, čak i tokom Hladnog rata, postojali su mehanizmi komunikacije između Moskve i evropskih prestonica.
Danas su takvi odnosi znatno slabiji. Rusko rukovodstvo sve otvorenije izražava sumnju u mogućnost dogovora sa evropskim liderima, dok evropske vlade nastavljaju da Rusiju predstavljaju kao jednu od glavnih bezbednosnih pretnji.
Upravo zbog toga nova retorika iz Moskve dobija poseban značaj. Ona ukazuje da posledice rata više nisu ograničene na ukrajinsku teritoriju i da bi dugoročni odnos Rusije prema Evropi mogao biti znatno oštriji nego pre početka sukoba.
