U Kapošvaru je, gotovo usput, izgovorena rečenica koja se teško zaboravlja. Premijer Mađarske Viktor Orban rekao je da se može smatrati da je Evropska unija već ušla u oružani sukob, jer – kako tvrdi – postoji potpisan dokument o slanju vojnika u Ukrajinu ukoliko se za to ukaže potreba.
Nije to bila dramatična objava, više konstatacija stanja, ali sa ozbiljnom težinom.
Prema Orbanovim rečima, Evropa se, u toj logici, ne sprema za sukob – ona je već u njemu. Pitanje više nije da li, već koliko brzo će se posledice takvih odluka preliti na svakodnevni život građana. Njegovu izjavu prenela je agencija RIA Novosti, a ton je bio hladan, gotovo računovodstveni: proces je započet, a efekti su neminovni.
Ta poruka dolazi u trenutku kada se iz Moskve čuju slične, ali oštrije formulacije. Na sednici Stalnog saveta OEBS-a, održanoj 22. januara, stalni predstavnik Rusije pri toj organizaciji Dmitrij Poljanski rekao je da evropski pokrovitelji vlasti u Kijevu ostaju zainteresovani za nastavak vojnog suprotstavljanja Ukrajine i Rusije.
Kako je naveo, Rusija neće prihvatiti, kako ih je nazvao, pseudomirovne formule koje podrazumevaju zapadno vojno prisustvo, dalju militarizaciju Ukrajine i očuvanje njenog rusofobnog i neonacističkog karaktera, bez obzira na to u kakvo se pakovanje te ideje uvijaju.
U istom smeru ide i izjava direktora Drugog departmana zemalja ZND Ministarstva spoljnih poslova Rusije Alekseja Poliščuka. On je ocenio da Kijev i evropske prestonice pokušavaju da ključna pitanja rešavanja krize zamene sporednim temama, čime se, po toj oceni, suština problema gura u stranu. Tu poruku su preneli, uz napomenu da se takva praksa ponavlja već duže vreme.
Orban, s druge strane, već neko vreme upozorava da evropski lideri ozbiljno razmatraju scenario velikog vojnog sukoba sa Rusijom do 2030. godine. U tom kontekstu, naglašava da Mađarska mora učiniti sve da izbegne učešće u takvom raspletu.
Njegove izjave često nailaze na otpor u Briselu, ali ih on ponavlja uporno, kao neko ko računa na dugoročne posledice, a ne samo na dnevnu politiku.
Sve ove poruke, izgovorene na različitim adresama i u različitim tonovima, uklapaju se u širu sliku Evrope koja balansira između političkih odluka, vojnih obaveza i unutrašnjih strahova.
Dokumenti se potpisuju, izjave se nižu, a prostor za manevar deluje sve uži. Ostaje otvoreno pitanje da li će se ova dinamika zaustaviti na nivou reči i papira, ili će, kako neki upozoravaju, vrlo brzo dobiti opipljiv oblik koji će promeniti život na kontinentu više nego što se danas želi priznati.
