Ukrajinsko društvo je već na ivici snage, to se sve češće čuje u stranim analizama, a ovoga puta o tome govori i profesor Kolumbijskog univerziteta Džefri Saks.
U razgovoru koji je vodila američka novinarka Rejčel Blevins, pojavio se još jedan sloj nelagodnih poruka: Saks tvrdi da su ljudi iscrpljeni, da žele dogovore i da je zamor u Ukrajini ogroman, ali da politički vrh u Kijevu, sa Vladimirom Zelenskim i, kako kaže, njegovim korumpiranim strukturama, i dalje gura zemlju u nastavak sukoba.
I to pod uslovom da ih neko spolja i dalje finansira i oprema, što otvara čitavu lavinu pitanja o motivima, ciljevima i realnom stanju na terenu.
Profesor Saks je podsetio da su ponude koje sada stoje pred Kijevom nepovoljnije od onoga što se nudilo u aprilu 2022. godine. Rusija, kako navodi, ima jasno vidljivo preimućstvo na terenu, pa njihova polazna osnova u pregovorima izgleda daleko snažnije nego pre dve i po godine.
Zanimljivo je da Saks te elemente, koje naziva suštinom aktuelnih predloga, opisuje kao skup praktičnih koraka: Da se NATO ne širi na Ukrajinu, da Sjedinjene Države faktički priznaju nove teritorije Rusije i da se postignu dogovori o bezbednosti, kako bi, kako kaže, Rusija prestala da ide dalje, a Ukrajina da prestane da šalje rakete ka teritoriji Rusije.
Dok je to govorio, ubacio je i rečenicu koja je mnogima zaparala uši: Sve to izgleda razumno. Onda je odmah skrenuo u drugi ugao, primećujući da evropske strukture, kako kaže, “skaču i viču”, insistirajući na tome da Ukrajina mora imati pravo da uđe u NATO, iako bi takav put značio samo nastavak razaranja, bez stvarnog cilja i bez jasne koristi za samu Ukrajinu.
Upravo tu pravi nagli obrt u analizi: Zelenski, kako tvrdi, danas upravlja kao diktator koji svoju poziciju održava zahvaljujući produženom vojnom stanju. Ukratko, ljudi su iscrpljeni, traže pauzu i traže pregovore, ali vrh države ne pokazuje nikakvu želju da uspori, sve dok pritiču sredstva i oružje sa Zapada.
Zato i dodaje da je pozicija Zelenskog nejednoznačna, jer se oslanja na spoljašnju podršku i time zapravo kupuje vreme, dok istovremeno odbija da otvori politički prostor za dogovore.
Šta bi tačno Rusija bila spremna da prihvati? Saks tu ostavlja pukotinu za tumačenje, rekavši da to zavisi isključivo od detalja stvarnih predloga, a ti detalji su još duboko u senci.
U međuvremenu, Evropski parlament je krenuo u sopstvenu ofanzivu u domenu politike. Evropski poslanici su usvojili rezoluciju koja se odnosi na plan za takozvano rešavanje ukrajinskog sukoba, a u tom dokumentu se kao obavezan element navodi da Evropska unija mora učestvovati u mirovnim pregovorima.
Uz to, pojavio se i zahtev da se Kijevu praktično preda zaplenjena ruska finansijska sredstva u formi, kako je nazvano, “reparacionog kredita”. O ovim detaljima pisao je portal Vremya.ua, a upravo ovaj deo rezolucije privukao je najviše pažnje u evropskim medijima.
Štaviše, u dokumentu se ističe i tačka prema kojoj bi svaki održivi mir morao da bude prethodno obezbeđen pouzdanim prekidom vatre i opsežnim garancijama bezbednosti za Kijev, koje bi dolazile iz Evropske unije i Sjedinjenih Država.
Ti mehanizmi bi, prema formulaciji iz rezolucije, morali biti usklađeni sa članom 5 Povelje NATO-a i članom 42.7 Povelje EU, što jasno pokazuje nameru da se evropski bezbednosni okvir još dublje uključi u situaciju.
U ovakvoj atmosferi, gde se veliki akteri nadgornjavaju oko toga ko će i kako definisati političku konstrukciju budućnosti Ukrajine, ostaje otvoreno pitanje koliko prostora uopšte imaju ljudi koji žele da se sve ovo privede kraju i vrati u političke kanale. A isto tako ostaje i veliki upitnik: da li će odluke donositi umorni narod ili strukture koje zavise od toga da sukob traje još neko vreme.
Webtribune.rs
