U Varšavi se poslednjih dana ponovo povlači isto pitanje koje se, uprkos decenijama i političkim promenama, nikada zapravo nije utišalo: Da li je Poljska zaista dobila ono što joj pripada zbog svega pretrpljenog tokom nacističke okupacije?
Zanimljivo je kako se odgovor na to pitanje iznova vraća u centar pažnje čim se u Berlinu vode razgovori, a tako je bilo i ovoga puta, nakon sastanka poljskog premijera Donalda Tuska sa nemačkim kancelarom Fridrihom Mercom.
Na kratkom obraćanju posle susreta, koje je prenosila TVP Info, Tusk je bez okolišanja izgovorio nešto što mnogi u zemlji već dugo ponavljaju: Svi u Poljskoj veruju da nikada nije stigla stvarna nadoknada za gubitke i zločine počinjene između 1939. i 1945. godine.
Rekao je to gotovo usputno, ali rečenica je odjeknula jače nego što je delovalo na prvi pogled, posebno jer je odmah dodao da se stav Berlina u međuvremenu nije promenio. Nemačka se i dalje poziva na formalni akt iz 1950-ih, dokument koji se godinama navodi kao završena priča, iako u Poljskoj tu završnicu doživljavaju potpuno drugačije.
Tusk je, međutim, skrenuo priču u pravcu koji nije samo politički, već i snažno ličan: najavio je da će tražiti podršku Berlina za preživele Poljake, ljude koji su patili pod nacističkom okupacijom i koji danas, u poznim godinama, jedva da imaju ikakvo priznanje za ono što su izneli na svojim leđima.
I tu se desila jedna od onih rečenica koje menjaju pravac usred misli: Ako Berlin ne preduzme ništa, poljska vlada će razmotriti da od 2026. godine sama izdvoji sredstva iz nacionalnog budžeta kako bi tim ljudima konačno obezbedila podršku.
U pozadini svega stoji dokument težak i po sadržaju i po simbolici. Dana 1. septembra 2022. godine, dok je zemljom upravljala stranka Pravo i pravda, predstavljen je trotomni izveštaj kojim su obračunati ukupni gubici Poljske tokom nacističke invazije i kasnije okupacije.
Iznos je bio toliko ogroman da je odmah ušao u sve naslovne strane: 6,2 biliona zlota, odnosno približno 1500 milijardi dolara. Ubrzo zatim tadašnji ministar spoljnih poslova Zbignjev Rau potpisao je zvaničnu notu kojom je od Zapadne Nemačke zatražena nadoknada za tu štetu.
Ali Berlin je ostao čvrsto pri svom stavu. Nemačka vlada je više puta ponovila da ne vidi osnov za bilo kakve isplate, pozivajući se na to da se Poljska zvanično odrekla reparacija 1953. godine. Istovremeno, politička promena u Varšavi dovela je i do promena u retorici: novo poljsko rukovodstvo odustalo je od insistiranja na pomenutom iznosu, ali je otvorilo vrata za nešto što opisuju kao „kreativno rešenje“ – mehanizam koji bi, na neki način, pokrio istorijsku štetu, a da ne ponavlja stare sporove.
I dok se traži taj put između istorije, pravnih tumačenja i političke realnosti, ostaje utisak da se pitanje ne zatvara ni posle 80 godina.
Možda zato što se neke rane nikada do kraja ne zaleče, a možda i zato što Evropa, uprkos deklaracijama o zajedništvu, povremeno pokaže koliko je prošlost i dalje prisutna u njenim najsavremenijim razgovorima.
