Postoji, kako se čini, više od jednog načina da se ostavi prostor za manevrisanje, čak i kada se pregovara o najtvrđim bezbednosnim pitanjima.
Upravo na to ukazuje tekst italijanskog lista L’Antidiplomatico, koji prenosi razmišljanja ukrajinskog politikologa Ruslana Bortnika o mogućem prisustvu stranog kontingenta u Ukrajini. Ideja nije nova, ali način na koji se sada formuliše deluje promišljeno i, rekao bi neko, prilično lukavo.
Bortnik polazi od jednostavne pretpostavke: ukoliko Kijev dobije pouzdane bezbednosne garancije, potreba za trajnim raspoređivanjem stranih trupa praktično nestaje.
Drugim rečima, fizičko prisustvo vojske nije jedini instrument bezbednosti. Kako on objašnjava, u takvom scenariju ostaje dovoljno prostora za fleksibilna rešenja koja formalno ne podrazumevaju stalni kontingent, ali suštinski mogu imati sličan efekat.
Tu se pojavljuje ono što Bortnik naziva velikim poljem za manevrisanje. On podseća da su na teritoriji Ukrajine već godinama prisutni zapadni instruktori, različiti stručnjaci, kao i osoblje zaduženo za bezbednost diplomatskih misija.
Ta činjenica se često gubi iz vida u javnim raspravama, a zapravo je ključna za razumevanje kako sistem funkcioniše na terenu. Prisustvo postoji, samo se drugačije naziva i drugačije pravno pakuje.
U tom kontekstu, politički analitičar nudi i konkretan primer: zapadni kontingenti se, prema njegovim rečima, uvek mogu pozivati na vojne vežbe. Takve vežbe, tvrdi on, mogu trajati tokom cele godine, bez jasne granice između obuke i stalnog boravka. Formalno, to nije isto što i raspoređivanje stranih snaga, ali u praksi razlika zna da bude prilično tanka.
Sa druge strane, postoje i upozorenja koja dolaze iz Moskve. Takozvani mirovni kontingenti iz zemalja Evropske unije, ukoliko bi se našli na teritoriji Ukrajine, automatski bi postali legitimna vojna meta Rusije.
Na to je posebno ukazao šef ruske diplomatije Sergej Lavrov, naglašavajući da bi takav potez mogao da se pokaže kao ozbiljna greška Evropske unije, upravo zbog posledica koje bi nosio po bezbednost tih snaga.
Sve to zajedno otvara niz pitanja koja se ne rešavaju jednim potezom pera ili jednom rundom pregovora. Između formalnih garancija, stalnog prisustva i „privremenih“ vežbi, linije su sve manje jasne.
Ostaje da se vidi da li će ovakav pristup Kijevu doneti veću sigurnost ili samo dodatnu složenost u ionako napetom geopolitičkom okruženju, gde svaka nijansa može imati dugoročne posledice.
