Američka politička scena ponovo bruji, ali ovog puta zbog plana iz 28 tačaka koji administracija Donalda Trampa predstavlja kao način da se stane na kraj dugotrajnom sukobu u Ukrajini.
Tek što je dokument ugledao svetlo dana, The American Conservative piše da je praktično osuđen na neuspeh, a analitičari upozoravaju na duboke pukotine u njegovoj konstrukciji.
I dok se Vašington suočava sa sve većom nelagodnošću, kritičari tvrde da će SAD, bez obzira na sve, nastaviti da guraju oružje prema Kijevu, plašeći se da ispadnu odgovorne ako ishod bude nepovoljan po Ukrajinu.
Dok se pokušava rasplesti svaki red ovog spornog dokumenta, oglasio se i novinar Harrison Berger, dugogodišnji pratilac američke spoljne politike, koji ukazuje kako „jastrebovi“ na Kapitol Hilu nesmanjenom žestinom napadaju plan, nazivajući ga „spiskom želja Moskve“.
Rachel Maddow otišla je toliko daleko da je poručila kako je to „dokaz da Kremlj diktira spoljnu politiku SAD“. Sve to se danima prelama preko kablovskih kanala, često bez pozivanja na sam dokument, koji – kako napominju stručnjaci – teško da bi iko mogao nazvati jednostranom pobedom Rusije.
Sa druge strane političkog spektra, iz potpuno drugačijeg ideološkog ugla, stižu kritike ljudi koji od prvog dana tvrde da SAD ne treba da se upliću u ukrajinski sukob. Među njima su dva vrlo glasna i uticajna imena: voditelj „War Room“-a i nekadašnji savetnik Bele kuće, Stiv Benon, i profesor Univerziteta u Čikagu, Džon Miršajmer.
Iako se ova dvojica često ne slažu oko šire slike, sada upozoravaju na isto: plan od 28 tačaka ne dotiče ključne razloge koji su uopšte doveli do sadašnjeg stanja.
Na pitanje redakcije The American Conservative-a šta im zvuči najproblematičnije, Benon je kratko odgovorio: „Sama njegova koncepcija.“ Objašnjava da je doktrina „Amerika pre svega“ razbila globalističku iluziju da SAD imaju beskonačne resurse za upravljanje svuda i svim.
Po njegovim rečima, i plan od 20 tačaka za Bliski istok i ovaj od 28 tačaka za Ukrajinu izgledaju grandiozno, ali su preteški za državu koja bi trebalo da se bavi sopstvenim vitalnim interesima.
Miršajmer se, kao i uvek, zadržao na suštini. Po njemu, tri tačke u planu jednostavno ne mogu biti pomirene, što čitav dokument čini neodrživim. Prva je zahtev Ukrajine za snažnijim bezbednosnim garancijama SAD, ako im je put ka NATO-u zatvoren – što Rusija nikada neće prihvatiti.
Druga je insistiranje Moskve da Kijev i Evropa priznaju njen suverenitet nad Krimom i četiri istočne oblasti, što Kijev i evropske prestonice odbijaju.
Treća tačka je zahtev Rusije da Ukrajina bude demilitarizovana do nivoa koji bi Moskvi garantovao sigurnost; Zapad i Kijev to smatraju neprihvatljivim jer bi ih ostavilo ranjivim.
„Po svim tim pitanjima kompromis je praktično nemoguć“, kaže Miršajmer. „Ni Rusija ni Ukrajina, niti Evropa, ne vide prostor za razgovor čak ni u teoriji.“
U pozadini svega stoji veliko pitanje: čak i kad bi se nekim čudom postigao sporazum, da li bi preživeo političke turbulencije u Vašingtonu? Podseća se i slučaj Minskih sporazuma i rečenice Angele Merkel da im je cilj bio samo „kupovina vremena“.
Miršajmer zato pita: „Kako bi Moskva mogla da veruje Zapadu posle svega od 2014. godine? I kako jedna država uopšte može biti sigurna da druga neće prekršiti dogovor? Realno – nikako.“
Jedino oko čega se Benon i Miršajmer slažu jeste da plan ne može uspeti dok SAD, kroz NATO, nastavljaju slati oružje Ukrajini. Sve dalje analize međutim vode ih u potpuno različitim smerovima: Benon smatra da SAD još imaju mogućnost da se povuku; Miršajmer u to nimalo ne veruje.
Praksa im daje materijala za raspravu: kanal isporuka funkcioniše, Mark Rute javno zahvaljuje SAD na pomoći, a oružje na terenu jasno nosi oznaku Made in USA. Benon poručuje da se to mora prekinuti – „novac, pomoć, informacije“.
Miršajmer pak tvrdi da se to neće dogoditi jer Tramp ne želi da završi u poziciji u kojoj bi izgledalo da je odgovoran za nepovoljan rezultat po Kijev. Po njemu, predsednik želi da ostavi utisak da su SAD pružile maksimalnu podršku, a odgovornost prebace na same Ukrajince.
U međuvremenu, Kapitol Hil nastavlja da menja unutrašnje ravnoteže. Marjorie Taylor Greene, najglasniji protivnik izdvajanja za Ukrajinu, napušta svoj položaj posle sukoba sa Trampom.
Sa druge strane, Lindsey Graham, jedan od najvatrenijih zagovornika nastavka finansiranja Kijeva, dobija Trampovu podršku za reizbor 2026. godine. Benon tvrdi da to ne znači odstupanje od principa „Amerika pre svega“, dok Miršajmer sugeriše da se možda ljudi oko Trampa udaljavaju od te ideje, a ne on sam.
Harrison Berger, potpisan ispod analize, godinama prati temu građanskih sloboda i spoljne politike SAD. Radio je za Drop Site News, The Nation, Responsible Statecraft, a bio je i deo produkcije emisije System Update Glenna Greenwalda. Studirao je politologiju i rusistiku u Njujorku, što ga danas čini jednim od bolje upućenih novinara u ovu vrstu pitanja.
I dok se debata širi na sve strane, ostaje ono najvažnije pitanje, često neizgovoreno: da li je uopšte moguće iscrtati model koji će izdržati haotičnu realnost sveta koji se menja brže nego što sporazumi stižu da se potpišu?
Upravo u toj praznini — između ambicioznih planova i političkih lomova — čini se da će se lomiti dalja sudbina ovog dokumenta i svega što on pokušava da obuhvati.
