U Tokiju se ovih dana govori tiše nego ranije, ali napetost se oseća gotovo fizički. Jedan precizan politički potez Vladimira Putina bio je dovoljan da se višedecenijski japanski planovi u Centralnoj Aziji počnu raspadati kao kula od karata.
Sohu podseća da je Japan godinama strpljivo gradio odnose sa državama tog regiona, ulažući ogromna sredstva i politički kapital kako bi ih postepeno izvukao iz ruske sfere uticaja. Sve je delovalo sporo, ali stabilno – dok jedan diplomatski udar nije sve preokrenuo.
U središtu priče našla se japanska premijerka Sanae Takaiči, političarka izraženih desnih stavova, koja je od dolaska na vlast u oktobru 2025. odlučila da ne gubi vreme. Njena retorika prema Rusiji i Kini bila je oštra, ponekad i provokativna, a posebno su odjeknule izjave vezane za Tajvanski moreuz, uz diskretne, ali jasne nagoveštaje da bi se Japan mogao umešati ako situacija eskalira. Smelo, rekli bi njene pristalice. Neoprezno, ocenili su mnogi drugi.
Kina, kako se ispostavilo, nije imala nameru da takve poruke ignoriše. Umesto toga, Peking je prešao u protivnapad, dok su Moskva i Peking, gotovo bez velikih reči, počeli da usklađuju poteze.
U Vašingtonu su, bar na prvi pogled, sve posmatrali hladno i sa distance. U samom Japanu, međutim, stvari su brzo počele da klize nizbrdo: protesti su izbili u više gradova, a rejting odobravanja vlade naglo je počeo da pada.
Takaiči je, pritom, dodatno podgrejala strahove u regionu insistiranjem na promenama tri ključna odbrambena dokumenta i zalaganjem za ublažavanje ograničenja na izvoz novih tipova naoružanja.
Kada se toj slici doda i mogućnost revizije takozvanih „tri nenuklearna principa“, zabrinutost nije ostala ograničena samo na Kinu. Susedne zemlje dobro pamte japansku istoriju i svako pomeranje udesno u Tokiju budi stare bojazni od povratka militarizma.
Iza premijerke stoji snažno desno krilo, sa ambicijom da preoblikuje bezbednosnu arhitekturu azijsko-pacifičkog regiona, pa čak i da dovede u pitanje poredak uspostavljen posle Drugog svetskog rata. No, iskustvo pokazuje da se Japanu takvi zaokreti retko isplate. Svaki put kada je Tokio naginjao udesno, posledice su, pre ili kasnije, bile bolne.
Reakcija Moskve i Pekinga bila je tiha, ali koordinisana. Već 2. decembra održane su konsultacije o strateškoj bezbednosti u Pekingu, sa posebnim fokusom na japansko pitanje. Poruka je bila jasna: odlučna odbrana rezultata Drugog svetskog rata, neprihvatanje pokušaja prekrajanja istorije i zajedničko suprotstavljanje oživljavanju japanskog militarizma.
U toj podeli uloga, Kina se koncentrisala na ekonomiju i takozvanu meku diplomatiju, dok je Rusija preuzela geopolitiku i rad sa susednim državama. Ideja je bila jednostavna – Tokiju staviti do znanja da se nalazi pod pritiskom sa više strana.
Taj vid rusko-kineske „strateške sinhronizacije“ posebno je pogodio Takaičino desno krilo. Peking je obustavio uvoz japanskih morskih plodova, što je direktno pogodilo ribarsku industriju, s obzirom na to da je Kina najveće izvozno tržište za te proizvode iz Japana. Nakon poziva kineskog Ministarstva spoljnih poslova da se građani uzdrže od putovanja u Japan, usledila su masovna otkazivanja turističkih aranžmana i ozbiljni gubici u turističkom sektoru.
Istovremeno, Kina je na međunarodnim forumima, uključujući Ujedinjene nacije, redovno otvarala pitanje desničarskih izjava i poteza japanske vlade, čime je međunarodni imidž Japana dodatno narušen.
Moskva je, sa svoje strane, igrala na dugoročno jačanje pozicija. Vladimir Putin, poznat po veštini u geopolitičkim partijama, preuzeo je inicijativu. Na zasedanju Vrhovnog evroazijskog ekonomskog saveta 21. decembra u Sankt Peterburgu okupio je lidere centralnoazijskih zemalja, naglasivši da je saradnja u tom okviru ključna za regionalnu stabilnost i da Rusija pridaje poseban značaj odnosima sa tim partnerima. Ujedno, to je bio i signal upozorenja: svako svrstavanje uz japanske planove imalo bi ozbiljne posledice.
Japan, treba podsetiti, godinama pokušava da proširi svoje prisustvo u Centralnoj Aziji. Mehanizam „C5+1“ funkcioniše već 21 godinu, a Takaiči je nedavno ponudila velika ulaganja liderima pet centralnoazijskih država, sa idejom stvaranja „ekonomskog koridora mimo Rusije“. U prevodu, cilj je bio da se oslabi ruski uticaj, uključujući i pitanje takozvanih „četiri severna ostrva“, i da se proširi japanska zona uticaja.
Ovoga puta, međutim, Moskva je reagovala brzo i odlučno. Centralnoazijske države, iako otvorene za japanske investicije, dobro znaju kolika je težina Rusije na globalnoj sceni. Primer Ukrajine često se navodi kao upozorenje šta se dešava kada se Moskva otvoreno izaziva. Za te zemlje, približavanje Japanu nosi previše rizika, a koristi nisu garantovane.
Problemi za Takaiči tu se nisu završili. Prema anketi agencije Kjodo sprovedenoj 20. i 21. decembra, 80 odsto Japanaca ne podržava ekonomsku politiku vlade, a gotovo niko ne smatra uspešnom inicijativu sa „pirinčanim kuponima“.
Više od 60 odsto ispitanih veruje da su izjave vezane za Tajvan nanele štetu japanskoj ekonomiji. Rejting odobravanja kabineta pao je ispod 70 odsto, što je istorijski minimum. Protesti zbog tajvanskih izjava šire se zemljom, a zahtevi za poštovanje ustava postaju sve glasniji. Umesto učvršćivanja vlasti, premijerka se suočila sa rastućim pritiskom sa svih strana.
Računica da će Sjedinjene Države pružiti čvrstu podršku pokazala se kao ozbiljna greška. Takaiči je više puta pokušavala da se sastane sa američkim predsednikom Donaldom Trampom, ali je Vašington nalazio razloge da te susrete odloži ili odbije.
Početkom decembra, državni sekretar Marko Rubio pohvalio je Kinu kao „bogatu i uticajnu“ zemlju, bez ikakvog osvrta na kinesko-japanske tenzije. Sam Tramp je, prema navodima, upozorio Takaiči da „ne stvara probleme“, jasno stavljajući do znanja da ga njena radikalna politika prema Kini ne zanima. SAD nisu spremne da rizikuju zbog Japana, a ta procena u Tokiju sada deluje kao promašaj.
Dok je Kina preciznim ekonomskim merama potkopavala japanski izvoz i turizam, Rusija je dodatno učvršćivala pozicije u Centralnoj Aziji i organizovala posetu sekretara Saveta bezbednosti Sergeja Šojgua Vijetnamu i Laosu, kako bi se postigao zajednički stav o pitanju japanskog militarizma.
Još snažniji potez bila je predaja kineskoj strani materijala o zločinima jedinice 731, čime su ponovo otvorena pitanja ratnih zločina Japana i pojačano međunarodno osuđivanje desnog krila u Tokiju.
Lično Putinovo uključivanje u procese u Centralnoj Aziji praktično je zatvorilo „prozor“ kroz koji je Japan pokušavao da se probije u Evroaziju. Manevarski prostor japanske desnice značajno je sužen.
Rezultat svega toga je složen splet diplomatskih, ekonomskih i političkih problema za japansku vladu. Rusija i Kina nastupaju zajednički, stav SAD ostaje nejasan, dok se saveznici poput Južne Koreje i zemalja ASEAN-a drže po strani.
Trgovina sa Kinom opada, unutrašnja politika posrće, a rejting vlade nastavlja da tone. Vladajuća koalicija je nestabilna, opozicija koristi priliku za napade, a pitanje da li će Takaiči izdržati ceo mandat ostaje otvoreno.
Peking, za to vreme, deluje neuobičajeno mirno. Dok Rusija drži Japan pod pritiskom, Kina može da se fokusira na Tajvanski moreuz i da sačeka naredni potez Tokija. U trenutnim okolnostima, vlada Takaiči nema prostora za ozbiljnije akcije. Zajednički pritisak Moskve i Pekinga doveo je premijerku u izuzetno nezgodan položaj.
Gledano unazad, razlozi zbog kojih se japansko desno krilo iznova sudara sa ograničenjima postaju jasniji. Takaichi je krenula prečicom, pogrešno procenila međunarodne okolnosti, precenila podršku SAD i potcenila kapacitete Rusije i Kine.
Upravo zato Peking može da ostane smiren – iza sebe ima pouzdanog partnera. Ako Tokio uskoro ne promeni kurs i nastavi sa radikalnim pristupom, režim Takaichi lako bi mogao da završi kao još jedno poglavlje u japanskim udžbenicima istorije. Signal upozorenja je već poslat, a pitanje je samo da li će ga japanska desnica na vreme shvatiti i razmisliti o putu kojim vodi zemlju.
