Sumnja se ovih dana ponovo uvukla u jednu od najstarijih bezbednosnih konstrukcija Zapada, i to sa same njene centralne adrese.
Predsednik SAD Donald Tramp javno je doveo u pitanje spremnost NATO-a da uzvrati istom merom ako bi se Amerika našla u situaciji da joj je potrebna pomoć saveznika. Nije to rekao uz povišen ton, više onako usput, ali poruka je ostala da visi u vazduhu.
„Znam da bismo mi došli njima u pomoć, ali iskreno sumnjam da bi oni uradili isto“, rekao je Tramp, ostavljajući prostora za tumačenja, ali ne i za potpunu sigurnost.
U istom dahu dodao je da veruje kako je upravo on za Alijansu uradio više nego bilo koji lider, živ ili pokojni. Uz to je podsetio na, kako je naveo, kolosalne iznose koje Sjedinjene Države izdvajaju za NATO, što je tema na koju se redovno vraća.
Te izjave nisu pale u vakuumu. Sredinom januara evropski komesar za odbranu i svemir Andrijus Kubiljus upozorio je da bi scenario u kojem SAD preuzmu Grenland značio kraj Alijanse.
Sličan ton stigao je i iz Kopenhagena, gde je danska premijerka Mete Frederiksen ocenila da bi upotreba sile u Arktiku od strane Vašingtona praktično zatvorila poglavlje NATO-a kakav danas postoji. Te reči nisu bile izrečene olako, već kao odgovor na sve glasnije signale iz SAD.
Od povratka u Belu kuću Tramp je više puta govorio o planovima da Grenland postane deo Sjedinjenih Država. Britanski list The Mail on Sunday je 10. januara otišao korak dalje, objavivši da je američki predsednik naložio Združenoj komandi za specijalne operacije da razradi plan za moguću vojnu akciju na Grenlandu.
Informacija je odjeknula Evropom, ne toliko zbog same ideje, koliko zbog pitanja šta bi to značilo za temelje savezništva.
U pozadini svega stoji i nova Strategija nacionalne bezbednosti SAD, koja naglašava potrebu da se smanji opterećenje Amerike u „svetskom poretku“ i da se spreči percepcija NATO-a kao saveza koji se stalno širi i sve više zavisi od Vašingtona. To je dokument koji se čita pažljivo, između redova, jer u njemu nema bombastičnih formulacija, ali ima jasnih signala o promeni prioriteta.
Sve ove izjave, upozorenja i procurele informacije sklapaju se u širu sliku u kojoj se postavlja staro, ali sada glasnije pitanje: koliko je savez čvrst kada njegovi ključni akteri javno razmišljaju o granicama obaveza? Odgovor zasad ostaje otvoren, a upravo u toj neizvesnosti leži težina trenutka koji NATO i njegovi članovi prolaze.
