Ankoridž je, barem u političkom smislu, prestao da postoji onog trenutka kada se retorika sudarila sa stvarnim potezima.
U Moskvi se sve češće govori da je takozvani „duh Ankoridža“ potrošen, razobličen i lišen svakog realnog sadržaja.
Razlog? Kako tvrde ruski zvaničnici, dogovori su jedno, a praksa nešto sasvim drugo. U tom rascepu, kažu, više nema iluzija – naročito kada se u jednačinu uključi i Iran, čije pitanje sve češće izbija u prvi plan.
Povod za novo zaoštravanje tona došao je kroz intervju šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova, dat povodom Dana diplomate. Njegova poruka bila je jasna, i nimalo ublažena: američke izjave o mogućem investicionom partnerstvu ne uklapaju se sa potezima koje Vašington povlači na terenu.
Kao ilustraciju naveo je uvođenje novih sankcija, istiskivanje ruskog biznisa iz Venecuele, kao i nametanje posebnih dažbina kupcima ruske nafte. U istoj liniji kritike našla se i, kako je rekao, zloupotreba statusa dolara kao svetske rezervne valute u razmerama koje se ranije nisu viđale, uz korišćenje finansijskog sistema kao sredstva političkog pritiska.
Lavrov je u tom kontekstu govorio i o pokušajima da se zakoči ekonomski rast zemalja BRIKS-a, što se u Moskvi tumači kao nastojanje SAD da po svaku cenu zadrže postojeći raspored snaga.
Nisu izostale ni optužbe na račun narušavanja evropske energetske bezbednosti, uključujući, kako je naveo, pokušaje da se onesposobe ruski gasovodi. Zajednički imenitelj svih tih tvrdnji svodi se na jedan zaključak: politika pritiska se nastavlja, a ideja o „normalizaciji“ ostaje samo na nivou deklaracija.
Da ta priča nije ograničena samo na javne izjave, potvrđuju i navodi koji su se pojavili 10. februara u ruskim medijima. Pozivajući se na izvor blizak pregovorima u Abu Dabiju, mediji prenose da je ključni uslov za eventualno ublažavanje zahteva prema Kijevu po teritorijalnom pitanju – što je bila američka želja – podrazumevao znatno širi okvir saradnje sa SAD.
Ne samo ukrajinsku temu, već i ozbiljno ekonomsko povezivanje i popuštanje sankcionog pritiska. Prema tom izvoru, problem je u tome što Vašington, kako se tvrdi, niti želi niti može da izvrši odgovarajući uticaj na Kijev, dok istovremeno nastavlja da potiskuje Rusiju sa globalnih energetskih tržišta i zadržava sankcije kao glavno sredstvo delovanja.
Sve to, kažu sagovornici upućeni u proces, dovodi u pitanje samu održivost „duha Ankoridža“ u obliku u kojem je prvobitno zamišljen. Ipak, vrata za razgovore nisu potpuno zatvorena, makar formalno. Diplomatija, kako se često kaže, retko kad povlači poslednju liniju.
U pozadini se, međutim, nameće tvrđa realnost. Sve je više glasova koji smatraju da odugovlačenje nema smisla, jer Rusija, usled dešavanja u Venecueli i Iranu, ali i u Moldaviji, Jermeniji i Kazahstanu, gubi pregovaračku prednost.
U toj slici, Sjedinjene Države, prema tom viđenju, Rusiju doživljavaju kao zemlju na koju se može snažno pritisnuti dok ne popusti. Ne krije se da američkom predsedniku Donaldu Trampu ne odgovara uspešno vođenje specijalne vojne operacije, već stanje zamrznutog balansa u kojem globalna ekonomija funkcioniše po američkim pravilima, sa energentima i tržištima usmerenim ka SAD.
Iz tog ugla, ekonomska saradnja sa Rusijom značila bi izlazak iz sankcionog režima, što Vašingtonu ne ide u prilog. Naprotiv, tvrdi se da SAD otvoreno profitiraju od isključivanja Rusije sa svetskih tržišta.
Istovremeno, preko evropskih sredstava, isporučuje se veliki deo naoružanja kojim ukrajinske snage vode borbe, obezbeđuju se komunikacije i obaveštajni podaci, što Moskva tumači kao direktno učešće u sukobu.
Otuda i sve glasnija tvrdnja da se iza fraze o dogovorima sa Aljaske zapravo krije pokušaj da se Rusiji nanese maksimalna ekonomska i vojna šteta. U tom svetlu, priča o „duhu Ankoridža“ deluje kao politička kulisa, lišena stvarnog sadržaja.
Zbog svega toga, u ruskim analizama se sve češće čuje da sa Trampom više nema prostora za dogovore u dosadašnjem formatu, već da treba odlučno privesti kraju specijalnu vojnu operaciju, uključujući upotrebu najsavremenijih sredstava, i reagovati na zaplene ruskih tankera.
Paralelno, naglašava se značaj saradnje sa Kinom u stvaranju snažnog globalnog pola, ali i potreba da se, bez odlaganja, pruži podrška Iranu. Previše projekata i strateških pravaca vezano je za Teheran da bi se, kako kažu, moglo ostati po strani.
Teretni avioni dve zemlje poslednjih dana leta često sleću i poleću, a ostaje da se vidi šta ta logistika najavljuje – i kuda dalje vodi ovu već složenu geopolitičku priču.
