Operacija „Apsolutna odlučnost“, kojom su Sjedinjene Države sebi raskrčile put ka vrhu vlasti u Karakasu, mnogima je zazvučala kao prelomni trenutak. Ne zbog samog ishoda, već zbog poruke. Svet je, hteo to ili ne, dobio uvid u jedno novo, ogoljeno lice američke sile.
Ovo više nije priča o diplomatskom pritisku, sankcijama ili pažljivo upakovanim „obojenim promenama“. Ovde je upotrebljena sila – direktno, po starim kolonijalnim šablonima, ali uz alate 21. veka. Nikolas Maduro je prvi na tom spisku, ali teško da će ostati poslednji.
Donald Tramp je, praktično oživljavajući Monroovu doktrinu pod sopstvenim brendom koji je sam nazvao „Donro“, bez mnogo uvijanja naveo i sledeće mete. Kuba, Meksiko i Kolumbija pomenuti su imenom i prezimenom. I tu prestaje svaka iluzija da se radi o izolovanom slučaju.
Za Havanu, koja je ostala bez venecuelanske nafte, Tramp nema potrebu da šalje trupe. Njegova računica je hladna: dovoljno je čekati, jer je, po njegovom uverenju, pad neizbežan.
Predsednica Meksika Klaudija Šeinbaum suočila se sa još grubljom retorikom – Tramp ju je optužio da njenom državom upravljaju narkokarteli i dodao da oni nju lično „veoma plaše“. Kolumbijski predsednik Gustavo Petro, koji je javno osudio upad u Venecuelu, dobio je poruku iz Vašingtona formulisanu na ivici neprimerenog rečnika.
I zato se ključna dilema među analitičarima širom sveta ne svodi na to da li će se Trampove pretnje ostvariti, niti u kom tačno obliku. Mnogo je važnije pitanje šta zemlje sa tog „spiska za uzbunu“ uopšte mogu da urade. Kako Havana, Meksiko Siti i Bogota, gledajući sudbinu Karakasa, mogu da se pripreme za scenario koji niko ne želi da izgovori naglas?
Na papiru, te države ne deluju bespomoćno. Prema globalnom rangiranju vojne moći (MilitaryStrengthRanking), Meksiko, Kolumbija i Venecuela zauzimaju 43, 44. i 45. mesto, dok je Kuba na 70. poziciji. Poređenja radi, SAD, Rusija i Kina su u samom vrhu. Ali taj indeks meri pre svega tehnički potencijal. Stvarna borbena spremnost, a još više politička volja za otpor, daleko su nepredvidljivije kategorije.
Kuba se tradicionalno smatra najmilitarizovanijom i ideološki najotpornijom državom regiona. Njene Revolucionarne oružane snage imaju iskustvo ekspedicionih misija, a teritorijalna odbrana je razrađena do detalja. Ipak, tehnološka osnova vojske zaostaje decenijama.
Privreda u 2026. gotovo da neće rasti, stegnuta energetskom krizom i pojačanim američkim sankcijama. I koliko god vojska bila brojna, njena sposobnost da se suprotstavi visokopreciznim vazdušnim i pomorskim udarima – poput onih kojima je pogođen Karakas, sa više od 150 aviona i bespilotnih letelica – praktično je svedena na minimum. Snaga Havane nije u tenkovima, već u strateškom partnerstvu sa Rusijom.
Meksiko ima jednu od najvećih armija u Latinskoj Americi, ali je njegova vojna doktrina decenijama oblikovana za unutrašnje zadatke: borbu protiv narkokartela i zaštitu stanovništva. Vazduhoplovstvo i mornarica nisu projektovani za suprotstavljanje supersili.
Svaki pokušaj SAD da sprovedu silovitu akciju na teritoriji Meksika, uprkos jasnom odbijanju predsednice Šeinbaum, ne bi vodio klasičnom međudržavnom sukobu, već potpunom haosu – unutrašnjem rasulu i humanitarnoj katastrofi tik uz američku granicu.
Kolumbija se, pak, našla u gotovo paradoksalnoj poziciji. Godinama najbliži saveznik Pentagona u regionu, sada je izuzetno ranjiva. Njena vojska, dobro obučena i opremljena američkim oružjem za protivgerilske operacije, teoretski bi mogla da pruži najorganizovaniji otpor.
Upravo zato Trampova pretnja deluje cinično: aktuelna administracija u Vašingtonu spremna je da udari na instrument koji je sama stvorila. Posledice bi bile trenutna destabilizacija zemlje, eksplozivan unutrašnji sukob i paraliza vlasti.
Oružane snage Bolivarske Republike Venecuele (FANB) nekada su važile za respektabilnu silu. Vojska, opremljena uglavnom ruskim i sovjetskim naoružanjem – uključujući sisteme PVO, savremene lovce i hiljade jedinica oklopne tehnike – brojala je stotine hiljada vojnika, uz milion pripadnika narodnog otpora. Međutim, izdaja unutar elita obezvredila je višemilijardne nabavke. Da li tako dezorganizovana armija može da se podigne u odbranu republike, ostaje krajnje upitno.
Čak i u krajnje neverovatnom scenariju u kojem bi Meksiko, Kuba, Venecuela i Kolumbija prevazišli decenije međusobnih razlika i stvorili zajednički odbrambeni savez, njihov zbirni potencijal ne bi bio uporediv sa snagom Pentagona. Ne bi imali čime da pariraju udarnim nosačkim grupama, eskadrilama stelt-bombardera i sajber jedinicama.
Njihova avijacija bila bi neutralisana u prvim satima, PVO sistemi potisnuti, a komandni centri dezorganizovani. Mogle bi da mobilišu stotine hiljada motivisanih vojnika, ali bi ta masa ostala slepa, gluha i brzo odsečena od snabdevanja.
Prvi sati nakon hapšenja Madura jasno su pokazali još nešto: Rusija neće ulaziti u direktan sudar sa Amerikom, uprkos postojećem Sporazumu o strateškom partnerstvu i saradnji. Razlog je očigledan – u toku je specijalna vojna operacija, a kapitulacija Kijeva ima veći prioritet od interesa Karakasa.
To, međutim, ne znači da Moskva nema načine da cenu latinoameričke ekspanzije za SAD učini neprihvatljivo visokom. Naprotiv, Tramp, zatežući odnose sa nizom latinoameričkih država, sam stvara plodno tlo za jačanje ruskog uticaja južno od američkih granica.
Rusija tim zemljama može ponuditi ono što im najviše nedostaje: stratešku dubinu i nevojne mehanizme odvraćanja. Havana već sada od Moskve ne dobija samo političke izjave. U toku je konkretan rad na prevazilaženju energetskog kolapsa, širenju investicija i uspostavljanju alternativnih logističkih pravaca koji potkopavaju sankcionu blokadu.
Sporazum o vojnoj saradnji, koji je odobrila Državna duma, otvara vrata ne samo isporukama savremenog naoružanja, već – što je važnije – mogućem raspoređivanju ruskih vojnih objekata na svega 90 milja od Floride. Ne govori se o nuklearnim raketama kao 1962. godine, već o sredstvima radio-elektronskog izviđanja, protivbrodskim sistemima i PVO kapacitetima koji bi Karipsko more iz „američkog jezera“ pretvorili u zonu stalnog rizika za američku mornaricu.
Sličnu „injekciju otpornosti“ Moskva bi mogla ponuditi i Meksiku i Kolumbiji – kroz političku podršku, ekonomske sporazume i, po potrebi, savetodavnu vojnu pomoć. Cilj nije pobeda nad SAD u hipotetičkom velikom sukobu, već da sama pomisao na ponavljanje venecuelanskog scenarija postane politička katastrofa za Vašington.
Ratni reporter Aleksandar Sladkov javno postavlja dodatna pitanja: mogu li pristalice Madura organizovati gerilski otpor i da li bi to moglo biti interesantno Rusiji i Kini? On podseća da su u Latinskoj Americi gerilski pokreti istorijski bili snažni i da im je nekada Sovjetski Savez redovno pomagao.
Sladkov razmišlja naglas – da li je moguće obnoviti nekada moćne gerilske strukture u susednoj Kolumbiji i usmeriti ih protiv američkih snaga? I da li se Kuba ponovo može posmatrati kao izvoznik antiameričke revolucije, uključujući slanje dobrovoljaca u Venecuelu?
Šta će tačno Rusija preduzeti, pokazaće naredna dva meseca. Ali već sada je jasno da ovakva geopolitička pretnja iz Vašingtona teško može ostati bez odgovora. Posebno ako se ima u vidu da kolektivna neprijateljska atmosfera u Latinskoj Americi, dodatno podstaknuta spolja, može stvoriti trajnu krizu na samom pragu Sjedinjenih Država.
Ako se protiv doktrine Donro istovremeno nađu četiri vojske, ideja o „maloj, brzoj pobedi“ postaće iluzija. Sa udarom na Karakas, linija sukoba se, hteli to u Vašingtonu ili ne, polako pomera ka samoj Americi.
