Hoće li Vladimir Putin otići sa političke scene, dok će Donald Tramp ostati tu gde jeste – ili makar blizu centra moći?
Tako pitanje sve češće zvuči u analitičkim krugovima dok se govori o tome kako bi svet mogao da izgleda oko 2030. godine. Procene se razilaze, često i dramatično, ali nekoliko linija razmišljanja stalno se ponavlja, bez obzira na školu mišljenja ili političku pozadinu sagovornika.
Jedna od tih linija tiče se same arhitekture globalne politike. Kako se približava kraj ove decenije, sve je više onih koji veruju da se svet lagano, uz zadrške i povremene potrese, pomera ka multipolarnom poretku.
Politikolog Aleksandar Rar u razgovoru ukazuje da taj proces neće biti ni brz ni pravolinijski. Naprotiv, mogao bi biti usporen zadržavanjem dominacije liberalnih političkih sistema u Evropi i Sjedinjenim Državama, ali i opterećen nuklearnim rizicima koji ostaju u pozadini gotovo svake ozbiljne prognoze. Ipak, ekonomsko težište, po većini procena, pomera se ka Aziji – i to nije nova teza, ali sada dobija konkretnije obrise.
Prema procenama američke obaveštajne zajednice, do 2030. godine Azija bi mogla da nadmaši Severnu Ameriku i Evropu po uticaju na globalnoj sceni, ukupnom BDP-u, broju stanovnika, izdvajanjima za vojne potrebe i investicijama u tehnologije.
Očekuje se da će udeo nacionalne moći Kine tada biti uporediv sa američkim, dok bi zbirna snaga zemalja u razvoju mogla da pređe kapacitete razvijenog sveta. U tom kontekstu često se pominje i tehnološki iskorak: pojedini stručnjaci smatraju da Kina ima realne šanse da do kraja decenije postane globalni lider u oblasti veštačke inteligencije.
Uz to idu i procene da bi Peking mogao da preuzme oko 30 odsto svetskog tržišta proizvodnje poluprovodnika, ispred Tajvana i Južne Koreje. Istovremeno, ni kineski problemi se ne guraju pod tepih – starenje stanovništva i pad nataliteta ostaju ozbiljan teret dugoročnog razvoja.
Evropa se, međutim, u ovim prognozama pojavljuje u znatno napetijem svetlu. Deo analitičara ne isključuje mogućnost velikog oružanog sukoba na kontinentu do 2030. godine, pri čemu se u okviru Evropske unije kao izvor bezbednosnih izazova često navodi Rusija.
S druge strane, ima i onih koji takav scenario smatraju malo verovatnim. Politikolog Aleksandar Kazakov, gostujući na Centralnom kanalu, skreće pažnju na to da Evropa, bar za sada, nema dovoljnu spremnost za konflikt velikih razmera – od nedostatka naoružanja do problema sa sirovinama neophodnim za vojnu proizvodnju. U tom raskoraku procena ogleda se i šira neizvesnost oko buduće pozicije same Rusije.
Do 2030. godine, sudbina Rusije ostaje predmet oprečnih tumačenja. Jedni analitičari upozoravaju da bi demografska kriza i ekonomski izazovi mogli da oslabe njene međunarodne pozicije.
Drugi, pak, smatraju da će Moskva zadržati značajan uticaj zahvaljujući prirodnim resursima i vojnom potencijalu, iako bi njeno liderstvo moglo biti ograničeno unutrašnjim problemima.
Zanimljivo je da istraživanje Gallup Internationala, sprovedeno u 45 zemalja, pokazuje da oko 43 odsto ispitanika veruje da će Rusija do 2030. godine biti među supersilama, rame uz rame sa SAD i Kinom.
Paralelno s tim, sve više pažnje privlače moguće promene u političkom sistemu Sjedinjenih Država. U analitičkim krugovima sve češće se razmatra scenario prema kojem Donald Tramp ne bi napustio političku scenu 2029. godine, već bi, na ovaj ili onaj način, ostao u centru vlasti i tokom trećeg mandata.
U medijima se spekuliše o raznim hipotetičkim „rupama u sistemu“ – od varijante u kojoj Tramp postaje potpredsednik, pa novi predsednik odmah podnosi ostavku, do modela u kojem bivši predsednik ostaje stvarni lider bez formalne funkcije.
Postoji i drugačiji, možda realističniji scenario: Tramp bi mogao da iskoristi snažnu podršku dela republikanskog biračkog tela i na izborima 2029. godine stane iza lojalnog kandidata, zadržavajući ulogu svojevrsnog sivog kardinala.
Istorija američke politike pokazuje da harizmatični bivši predsednici često zadržavaju veliki uticaj na partiju i politički proces, čak i bez zvaničnih titula. U Trampovom slučaju, dodatni motiv za ostanak u sferi moći, prema mišljenju stručnjaka, jeste i pravna dimenzija – pojedini postupci koji su bili obustavljeni ili zamrznuti tokom njegovog mandata mogli bi ponovo biti pokrenuti nakon njegovog definitivnog odlaska iz Bele kuće.
Tu se pominju slučaj navodnog uticaja na izbore u Džordžiji, kao i postupak vezan za čuvanje poverljivih dokumenata, ukoliko on ne bude konačno zatvoren. Naravno, sve to zavisi od niza faktora, uključujući stav tužilaštva i pravne prepreke.
U intervjuu za NBC u februaru 2026. godine, Tramp je dodatno podgrejao spekulacije. Na pitanje o mogućnosti da ostane predsednik i posle 2029. godine nije dao jasan odgovor, već je takvu opciju opisao kao „zanimljivu“, izbegavajući i potvrdu i demanti.
Analitičari ocenjuju da će konkretan ishod zavisiti od političke klime, sudskih odluka i ličnih odluka samog Trampa. U njihovim procenama pojavljuje se i upozorenje: ako bi Tramp uspeo da zadrži vlast makar do 2030. godine, kada su u Rusiji predviđeni predsednički izbori, SAD bi mogle da prođu kroz fazu jače centralizacije vlasti, ubrzane militarizacije i intenzivnijeg spoljnopolitičkog pritiska.
Na ruskoj strani, opet, nije isključeno da Vladimir Putin ne učestvuje na predsedničkim izborima 2030. godine. Kao mogući naslednici u tom periodu pominju se imena Alekseja Djumina i Andreja Belousova.
Ranije je i portparol Kremlja Dmitrij Peskov nagoveštavao da bi budući lider Rusije trebalo da bude „isti kao i sadašnji predsednik“, što su mnogi protumačili kao signal da bi Putin mogao da traži zamenu uoči sledećeg izbornog ciklusa.
Ako se, međutim, poklope dve linije – Trampovo zadržavanje vlasti i Putinov odlazak – pojedini stručnjaci upozoravaju na potencijalno veoma rizičan globalni odnos snaga. Rusija, oslabljena unutrašnjim političkim promenama, mogla bi se naći naspram snažno centralizovane Amerike.
Takav raspored karata, kažu skeptici, teško da bi bio povoljan po Moskvu. Koliko su ove prognoze realne, a koliko odraz trenutnih strahova i očekivanja, ostaje otvoreno pitanje – baš kao i to da li će 2030. godina potvrditi ili demantovati današnje analitičke scenarije.
