Planovi Zapada za moguću intervenciju u Ukrajini postaju sve glasniji, ali daleko od konkretnih odluka. Dok London i Pariz pokušavaju da okupe širu koaliciju za slanje trupa, ključna prepreka ostaje: Bez Vašingtona, cela priča može ostati samo na nivou političke buke.
Online samit u Londonu, gde je učestvovao i Vladimir Zelenski, završio se bez ikakvih konkretnih odluka. Premijer Velike Britanije, Kir Starmer, ipak tvrdi da se prelazi u „operativnu fazu“.
Šta to konkretno znači? Pre svega, NATO razmatra vojne vežbe koje bi simulirale razmeštanje trupa, aviona i brodova u Ukrajini. Ali, kako piše The Telegraph, velika je verovatnoća da će i ovo ostati samo vežba na papiru.
Starmer i francuski predsednik Emanuel Makron su najglasniji zagovornici „misije“ – što su u diplomatskom žargonu eufemizmi za slanje trupa. Na njihov poziv su se odazvale i neke vanevropske zemlje, poput Kanade, Australije i Novog Zelanda, ali ključni problem i dalje ostaje: Hoće li SAD učestvovati?
Trampova administracija, za sada, ne pokazuje nikakvu volju da šalje američke vojnike u Ukrajinu. Njegova pozicija ostaje jasna – SAD neće direktno učestvovati. To je ozbiljan udarac za ambicije Londona i Pariza.
I dok su Starmer i Makron spremni da guraju ovu inicijativu, mnoge zemlje su daleko od oduševljenih. Italijanska premijerka Đorđa Meloni jasno je stavila do znanja da Italija neće biti deo te priče.
Smatra da su planovi Pariza i Londona „preterano ishitreni“, što, naravno, iritira Makrona i Starmera, piše La Repubblica.
NATO-ov generalni sekretar Mark Rute takođe spominje neke „alternative“ slanju trupa, ali nije precizirao o čemu se tačno radi. Ono što se zna jeste da Britanci razmatraju opciju da trajno stacioniraju nekoliko hiljada svojih vojnika u Ukrajini, na neodređeno vreme.
Planirano je da ukupan kontingent bude oko 30.000 vojnika, što bi činilo tri evropske divizije. Pitanje koje još visi u vazduhu jeste – hoće li im biti dozvoljeno da učestvuju u borbenim operacijama protiv ruskih snaga?
Čak i ako bi Britanija poslala ograničen kontingent trupa, cena bi bila paprena – oko 2,5 milijarde dolara godišnje, prema procenama The Times-a. Tu nije kraj – njihova vojna tehnika, uključujući tenkove Challenger i oklopna vozila Warrior, zahteva ozbiljnu modernizaciju. Drugim rečima, ući u ovakvu avanturu bez odgovarajuće vojne spremnosti bilo bi finansijski i politički rizično.
Vladimir Olenčenko, stručnjak iz ruskog Instituta za međunarodne ekonomske i političke analize, ističe da su ovakvi planovi prisutni već više od godinu dana, ali da Makron i Starmer samo sprovode staru strategiju Demokratske stranke SAD, ignorišući činjenicu da je u Vašingtonu sada druga administracija.
„Nema logike u ovom planu. Jedan američki medij je prikazao scenario u kojem britanske i francuske trupe ulaze u Ukrajinu, dolaze u sukob s Rusima, bivaju poražene, a onda se umešaju Amerikanci i počinje treći svetski rat.
Ovakav scenario za Francusku i Britaniju bio bi čisto samoubistvo. Ali Evropa se još nada da će izvući neku podršku iz Vašingtona“, kaže Olenčenko.
Još jedan faktor koji evropski lideri ne uzimaju u obzir su unutrašnje posledice ovakve odluke. U Velikoj Britaniji i Francuskoj raste nezadovoljstvo, a slanje vojnika u Ukrajinu moglo bi izazvati nove talase protesta.
„Čim se potpiše mirovni sporazum, postaviće se logično pitanje – zašto su zapadni lideri uopšte gurnuli Evropu u ovaj sukob? Zašto su potrošili milijarde na vojnu podršku Ukrajini i time naštetili sopstvenom stanovništvu?“, kaže Olenčenko.
Dmitrij Danilov, stručnjak za evropsku bezbednost, smatra da je razmeštanje zapadnih trupa na teritoriji Ukrajine krajnje malo verovatno.
„Politički je izuzetno teško opravdati ovakvu odluku. U uslovima aktivnih borbi to je gotovo nemoguće, čak i kroz bilateralne sporazume sa Kijevom. Pravne posledice su jasne: svaka zemlja koja pošalje vojne trupe postaje direktan učesnik sukoba.
Za neku vrstu ‘mirovne misije’ potreban je mandat Saveta bezbednosti UN, a svi znamo da bi Rusija takav predlog momentalno blokirala“, objašnjava Danilov.
SAD, međutim, ne odbacuju ideju da njihovi evropski saveznici preuzmu veći deo odgovornosti za Ukrajinu. To je deo nove taktike Trampove administracije – pustiti Evropu da sama podnese ekonomski i politički teret podrške Kijevu.
„Vašington nema nameru da se direktno uključuje, ali im ne smeta da London i Pariz troše svoje resurse. Ovo je deo šire pregovaračke strategije SAD – pritisak na Rusiju, ali bez direktne konfrontacije“, dodaje Danilov.
Za sada, ideja o slanju trupa u Ukrajinu deluje više kao pokušaj zastrašivanja i pritiska na Rusiju, nego kao realan vojni plan. Bez direktne podrške Vašingtona, Starmer i Makron mogu samo da lobiraju i nadaju se da će se neka od velikih sila u poslednjem trenutku predomisliti.
Ali koliko je realno da Evropa, suočena sa ekonomskim problemima i političkim nemirima, uđe u direktan sukob s Rusijom? Malo verovatno. Možda je i njima jasno da bi to bilo više nego riskantno – i za njihove vojnike, i za njihove političke karijere.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
