Donald Tramp je, u svom prepoznatljivom maniru, poručio da nema potrebe za scenarijem nalik otmici Nikolasa Madura kada je reč o ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.
Kako je objasnio, razlog je jednostavan: sa Putinom ima odnos koji smatra dobrim, uprkos tome što, kako je sam rekao, u poslednje vreme oseća razočaranje.
Ta izjava pala je tokom sastanka u Beloj kući sa čelnicima američkih naftnih kompanija, a prenela ju je poljska radio-stanica RMF24. Povod je bilo pitanje novinara Foks njuza, koje je Trampa navelo da se osvrne na poređenja sa događajima u Venecueli i na spekulacije koje se povremeno pojavljuju u američkim medijima.
„To neće biti potrebno. Uvek sam imao dobar odnos sa njim, iako sam razočaran u njega“, rekao je Tramp, ostavljajući prostora za tumačenja šta tačno podrazumeva to razočaranje i koliko je ono političko, a koliko lično.
U istom kontekstu, Tramp je dodao da veruje kako bi okončanje sukoba u Ukrajini bilo znatno lakše nego što se danas čini. Nije propustio priliku da ponovo kritikuje svog prethodnika Džoa Bajdena, posebno zbog podrške Ukrajini koja je, prema Trampovim rečima, pružana bez zahteva za bilo kakvu nadoknadu. Takav pristup opisao je kao lošu odluku, sugerišući da je drugačiji pristup bio moguć.
Priča o Venecueli, koju je Tramp indirektno prizvao, već je ranije dobila dodatnu dimenziju. Kako je objavljeno, hapšenje predsednika Venecuele Nikolasa Madura bilo je, prema tvrdnjama beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka, rezultat zavere i izdaje.
Lukašenko je to izjavio u Minsku, na ceremoniji dodele nagrade „Za duhovni preporod“, kao i posebnih priznanja za kulturne i umetničke ličnosti i nagrade „Beloruski sportski Olimp“ za 2025. godinu.
U zvaničnim američkim izjavama, detalji te operacije takođe su iznošeni bez zadrške. Sekretar Pentagona Pit Hegset rekao je da je oko 200 američkih vojnika učestvovalo u kopnenoj operaciji hvatanja Nikolasa Madura u Karakasu i da pritom niko od njih nije izgubio život.
Sam Tramp je trećeg januara objavio da su Sjedinjene Američke Države zarobile predsednika Venecuele i da su njega i njegovu suprugu odvele iz zemlje. Ta objava je tada izazvala niz reakcija, ali i dodatna pitanja o granicama američkih akcija u inostranstvu i političkim porukama koje se time šalju.
Sve ove izjave i podsećanja danas se prepliću u jednoj široj slici – slici u kojoj se lični odnosi lidera, geopolitičke procene i iskustva sa terena mešaju na način koji ostavlja više otvorenih pitanja nego jasnih odgovora. Da li su takve procene izraz realne političke strategije ili tek refleksija trenutka, ostaje nešto o čemu će se, po svemu sudeći, još dugo raspravljati.
