Donald Tramp je na poslednjoj konferenciji za novinare, održanoj neposredno nakon privođenja Nikolasa Madura, iznova i iznova skretao razgovor ka jednoj temi koja mu očigledno ne izlazi iz glave – venecuelanskoj nafti.
Govorio je o nadoknadama za nacionalizaciju sektora, podsećao da je ta industrija u toj zemlji već dva puta prelazila u državne ruke i slao poruke da bi američke kompanije mogle brzo da se vrate.
Ipak, sve to možda neće dočekati iz Ovalnog kabineta. Razlog je prost: ozbiljan rast proizvodnje ne dešava se preko noći, a u ovom slučaju mogao bi da zahteva godine rada i desetine milijardi dolara ulaganja.
Kako primećuje Reuters, čak i u scenariju u kojem američki naftni giganti zaista ulože milijarde dolara – onoliko koliko je Tramp najavio svega nekoliko sati nakon što su američke snage preuzele kontrolu nad Madurom – Venecuela teško da može da očekuje značajan skok proizvodnje u narednim godinama.
Zemlja, doduše, sedi na najvećim dokazanim rezervama nafte na svetu, ali je realnost znatno sumornija: proizvodnja je tokom poslednjih decenija drastično pala, pritisnuta sankcijama, lošim upravljanjem i hroničnim nedostatkom investicija.
A to je tek početak spiska problema. Svaka kompanija koja bi danas razmatrala povratak u Venecuelu morala bi da računa na ozbiljne bezbednosne rizike, zastarelu i zapuštenu infrastrukturu, ali i na otvorena pitanja o zakonitosti američke operacije kojom je Maduro uklonjen.
Tome se dodaje i mogućnost dugotrajne političke nestabilnosti, što je kombinacija od koje investitori po pravilu zaziru, upozoravaju analitičari koje citira Reuters.
„Američke firme se neće vratiti dok ne budu sigurne da će im biti plaćeno i da će imati makar minimalne bezbednosne garancije“, kaže Mark Kristian, direktor za razvoj poslovanja u kompaniji CHRIS Well Consulting. U njegovoj oceni nema mnogo diplomatije – bez novca i sigurnosti, nema ni bušotina.
Nešto optimističniji ton dolazi od Tomasa O’Donela, stratega za energetiku i geopolitiku. On smatra da bi, ukoliko Tramp i njegov tim uspeju da sprovedu miran prelaz vlasti uz minimalan otpor, za pet do sedam godina moglo doći do ozbiljnog povećanja proizvodnje.
To bi, prema njegovim rečima, bilo moguće tek nakon obnove infrastrukture i rešavanja ključnih investicionih pitanja. O’Donel podseća i da je teška nafta iz Venecuele vrlo pogodna za rafinerije na obali Meksičkog zaliva u SAD. Ali dodaje i upozorenje: neuspeh mirnog prelaza mogao bi da gurne zemlju u višegodišnji otpor i produženu nestabilnost.
U toj slagalici posebno mesto zauzima kompanija Conoco. „Firma koja će verovatno biti veoma zainteresovana za povratak jeste Conoco, jer joj Venecuela duguje više od 10 milijardi dolara i malo je verovatno da će taj novac ikada videti ako se ne vrati u zemlju“, kaže Fransisko Monaldi, direktor programa za energetiku Latinske Amerike pri Bejker institutu Univerziteta Rajs u Hjustonu. Dug je velik, a opcije ograničene.
Na kraju, u celu priču ulazi i šira istorijska perspektiva. Ed Hirs, istraživač energetike sa Univerziteta u Hjustonu, podseća da Tramp time ulazi u niz američkih predsednika koji su rušili vlasti u državama bogatim naftom.
„Buš – Irak. Obama – Libija. U tim slučajevima Sjedinjene Države nisu imale nikakvu korist od nafte. Plašim se da bi se ista priča mogla ponoviti i u Venecueli“, kaže Hirs.
Drugim rečima, iako na papiru sve izgleda primamljivo – ogromne rezerve, geografska blizina i tržište koje čeka – stvarnost je mnogo tvrđa. Da li će se ova epizoda završiti kao još jedan propušteni energetski san ili kao dugoročna investicija sa neizvesnim ishodom, ostaje da se vidi u godinama koje dolaze.
