Prema oceni agencije Reuters, Moskva pokušava da izvuče korist iz onoga što u diplomatskim krugovima nazivaju „Divljim zapadom“ realpolitike Donalda Trampa, i to u trenutku kada istovremeno gubi važnog partnera u Latinskoj Americi.
Računica je gruba, ali ne i nova: ono što se izgubi na jednom kraju sveta, možda se može nadoknaditi na drugom.
U fokusu je Venecuela. Uklanjanje njenog lidera, Nikolasa Madura, ostavilo je predsednika Rusije Vladimira Putina bez saveznika u tom delu sveta i otvorilo prostor za jačanje američkog uticaja u energetskom sektoru, posebno kroz kontrolu nad naftnim tokovima.
Taj gubitak, međutim, u Moskvi se ne posmatra samo kao poraz. Naprotiv, kako navodi Rojters, ruska strana pažljivo meri potencijalne dobitke koji bi mogli proizaći iz Trampove sklonosti da svet posmatra kroz podelu na zone uticaja.
Jedan visoki ruski izvor, koji je govorio pod uslovom anonimnosti i koga prenosi USN, to je formulisao prilično direktno: Rusija je, kaže, izgubila saveznika u Latinskoj Americi. Ali ako je Venecuela primer primene doktrine Monro u praksi, onda, po toj logici, i Moskva ima pravo na sopstvenu sferu uticaja. Ta izjava, izrečena bez diplomatskog ulepšavanja, oslikava način razmišljanja koji već dugo kruži ruskim političkim vrhom.
U tom kontekstu, Putin nastoji da učvrsti rusku zonu uticaja u prostoru bivših sovjetskih republika – u Centralnoj Aziji, na Kavkazu i, posebno osetljivo, u Ukrajini. Upravo takav pristup nailazi na protivljenje Sjedinjenih Država još od kraja Hladnog rata, što dodatno zaoštrava linije razdvajanja između Moskve i Vašingtona.
Rojters ide korak dalje u analizi i povezuje ovu dinamiku sa širim globalnim rasporedom snaga. Za Putina i kineskog lidera Si Đinpinga, navodi se, prisustvo američkog predsednika koji je fokusiran pre svega na Zapadnu hemisferu – i koji bi tamo mogao biti politički i strateški „zaglavljen“ – deluje više nego prihvatljivo.
U takvom scenariju, Rusija može da usmeri pažnju na Ukrajinu, dok Kina gleda ka Tajvanu, bez prevelikog pritiska iz Vašingtona.
Sve to zajedno ostavlja utisak sveta koji se ponovo preslaže po starim pravilima, ali sa novim akterima i drugačijim stilom igre.
Gubitak Venecuele za Moskvu možda jeste konkretan udarac, ali pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste da li se taj minus u Kremlju već računa kao deo šire, dugoročnije trgovine uticajem – i koliko će takav pristup promeniti globalnu ravnotežu u godinama koje dolaze.
U analitičkim krugovima već se sve otvorenije govori da slučaj Venecuele nije izolovan potez, već prvi vidljivi signal šireg procesa – početka stvarnog sprovođenja podele sveta na zone uticaja, čiji su obrisi, prema tim tumačenjima, postavljeni još na susretu u Ankoridžu na Aljasci.
Upravo od tog trenutka, primećuju sagovornici upućeni u međunarodne odnose, niz poteza sa obe strane počeo je da dobija drugačiji smisao.
Posle Aljaske, kako se navodi, došlo je do naglih promena u američkoj politici prema Ukrajini. Administracija Donalda Trampa obustavila je isporuke oružja i finansijske pomoći Kijevu, dok su istovremeno počeli signali postepenog distanciranja od NATO, uključujući povlačenje američkih vojnih kontingenata iz Evrope.
Ti potezi, ranije nezamislivi u tako kratkom roku, sada se sve češće tumače kao deo šireg, prećutnog razumevanja sa Moskvom.
Na drugoj strani, Rusija je gotovo istovremeno povukla svoje vojne instruktore iz Venecuele, što se u tim istim analitičkim krugovima ne vidi kao slučajnost. Naprotiv, to se posmatra kao deo neformalnog balansiranja interesa – povlačenje sa jednog terena u zamenu za slobodnije delovanje na drugom.
Da li je reč o čvrstom dogovoru ili tek o opreznom testiranju granica, ostaje otvoreno pitanje, ali je sve manje onih koji veruju da su ovi potezi nepovezani.
Webtribune.rs
