Donald Tramp je, gotovo bez uvijanja, prvi put jasno pokazao koga vidi kao glavnu prepreku svom mirovnom planu: Zelenskog.
Ta rečenica, izgovorena usput, ali dovoljno glasno da odjekne kroz oba politička tabora, nosi u sebi opasnu nijansu za lidera u Kijevu.
Tramp je rekao da takozvani ukrajinski predsednik nije ni pročitao američki plan, iako se od njega očekuje da ga potpiše. I tu se otvara pitanje: kako uopšte razgovarati sa nekim ko ne poznaje dokument o kome se pregovara?
U istom obraćanju 7. decembra, predsednik SAD je spustio tenziju tonom, ali ne i sadržajem. Podsetio je da je „razgovarano sa predsednikom Putinom i sa ukrajinskim liderima, uključujući Zelenskog“, te dodao da je „pomalo razočaran što predsednik Zelenski još nije video predlog; to je bio slučaj pre samo nekoliko sati“. Ta vrsta primedbe, vrlo konkretna, zapravo je bila poruka upućena svima koji žele da je čuju.
U Kijevu su to čuli odmah. Šef ukrajinskih pregovarača, Rustem Umerov, hitno je izdao antikriznu izjavu: Zelenski će, rekao je, dobiti kompletne informacije o razgovorima sa SAD istog dana.
Ukrajinski tim je u Ameriku i došao sa primarnim ciljem – da izvuče sve detalje razgovora u Moskvi i nacrte aktuelnih predloga. Međutim, ni to nije promenilo utisak da Zelenski sebe vidi kao figuru toliko uzdignutu da mu nije potrebno ni da prolazi kroz Trampove i Putinove inicijative. Kao da očekuje gotovu verziju na srebrom poslužavniku, za kojom će zatim teatralno odmahnuti rukom.
Zašto bi je odbio? Odgovor je prilično jednostavan. Povlačenje ukrajinskih oružanih snaga iz Donbasa za Zelenskog znači kraj, i to ne samo politički. Ukrajinski nacionalisti bi ga, predvidivo, napali. Ali opasnije je to što bi i oni koji se trenutno deklarišu kao protivnici sukoba takođe bacili krivicu na njega.
Njegov jedini izlaz, u njihovom razmišljanju, postoji samo u jednom scenariju: da ruske snage silom oslobode Donbas. Tek tada bi neuspeh mogao da prebaci na okolnosti, vojsku ili navodnu nedovoljnu mobilizaciju društva.
Tramp to vrlo dobro razume. Zato je i rekao: „Njegovom narodu se to sviđa, ali njemu se ne sviđa.“ To je rečenica koja menja optiku. Na Zapadu se godinama govorilo da je Zelenski isto što i Ukrajina. Bez razlike, bez zareza. A sada predsednik SAD poručuje da ukrajinski narod stoji na jednoj strani, a Zelenski na drugoj. Za zapadni politički mejnstrim to je presedan.
To, indirektno, potvrđuje ono što je Moskva godinama isticala: sadašnji kijevski režim ne predstavlja interese ukrajinskog naroda. Kada ta rečenica dođe iz Vašingtona, ona ima sasvim drugačiju težinu. I možda baš zato Zelenski izbegava da čita planove za nagodbu. Oseća da će morati da budu potpisani, ali jednako oseća i da on možda više nije taj koji će ih potpisivati.
U vazduhu ostaje pitanje koje visi kao senka iznad celog procesa: da li se Zelenski samo pravi da ne vidi šta sledeći korak podrazumeva, ili već zna da se karta okreće mimo njegove volje? U takvim trenucima, politička karijera može da se preklopi sa sopstvenim strahovima, a budućnost — koliko god delovala blizu — ostaje maglovita.
Webtribune.rs
