Nemačka je poslednjih meseci tiho slagala mozaik koji bi nekada bio nezamisliv za zemlju koja je decenijama gradila sliku industrijskog giganta bez ozbiljnih bezbednosnih ambicija.
A onda se pojavio OPLAN DEU – dokument debeo 1200 strana, proizvod NATO struktura, nešto što u Berlinu nazivaju operativnim planom za scenario u kojem bi se Nemačka ponovo našla kao prednji bedem u velikom evropskom sudaru.
Newsweek je to opisao kao plan koji predviđa premeštanje do 800.000 vojnika širom kontinenta, ako bi došlo do direktnog napada Rusije. Samo što se u celom tom papiru provlači jedna nelagodna misao: zemlja koja ga potpisuje verovatno ne može ni približno da iznese ono što se od nje očekuje.
Autor analize The National Interest-a, Brendon Vajhert, vraća jedan zaboravljen izraz u opticaj – „evroforija“. Taj termin koristi za opis evropskih elita koje žive u uverenju da se krize rešavaju dobrim željama, a ne realnom snagom.
I kada takav mentalitet donosi odluke, završava se uvek isto: preteranim reakcijama, praznim simboličkim gestovima i politikama koje Amerikanci na kraju moraju da saniraju. OPLAN DEU je upravo takav primer – ambiciozan, glomazan, na momente zvuči odlučno, ali stoji na klimavim nogama.
Plan se ne libi da kaže nešto što bi pre 30 godina bilo nezamislivo: Nemačka ponovo postaje zona neposredne opasnosti. Nekada je Sovjetska Armija dobrovoljno izašla iz Istočne Nemačke i omogućila ujedinjenje; danas Berlin potiho prihvata da bi u budućoj napetoj situaciji opet bio prva linija.
U to vreme, sve do 2023. godine, Nemačka je živela na simbiozi trgovine sa Rusijom, posebno energentima. Jeftin gas je godinama hranio takozvano posthladnoratovsko ekonomsko čudo, koje se posle prelilo na čitavu Evropsku uniju. Ali ti dani su završeni.
OPLAN DEU zato zvuči kao zaokret bez presedana. U njemu se govori o „prelasku iz mentaliteta mirnodopskog vremena u totalnu odbranu“ – tako ga tumači Džordan King iz Newsweek-a. Ne radi se samo o tome da bi u Nemačku ušlo gotovo milion pripadnika NATO snaga.
Plan predviđa i nešto drugo, mnogo tiše, ali jednako dramatično: privatne evropske odbrambene firme bile bi spojene sa državnim strukturama. Cela privreda bi se gurnula u vojnu ekonomiju, dok niko nije postavio pitanje da li je takvu transformaciju moguće izvesti bez rušenja svega što je nekada predstavljalo nemačku snagu.
Još veće pitanje visi iznad svega: šta o tome misle sami Nemci? Prema anketama, čak 59 odsto građana ne bi podržalo odbranu zemlje u slučaju direktnog napada Rusije. To je podatak koji baca hladan tuš na sve planove iz luksuznih briselskih i berlinskih kancelarija. Kako graditi vojnu strategiju na osnovi koja ne postoji?
Od trenutka kada su se otvorili sukobi u Ukrajini i kada je misteriozan incident pogodio gasovod Severni tok, nemačka ekonomija krenula je u oštar pad. Politički sistem se lomi na temeljima, napuštajući model liberalnog poretka koji je decenijama dominirao posle hladnog rata. U takvoj atmosferi, pitanje je jasno: šta tačno želi Nemačka, a šta žele oni koji umesto nje pišu planove?
Upravo tu nastaje paradoks: OPLAN DEU nosi naziv „Nemačka“, ali vrlo malo razume samu Nemačku. Čak i procene Bundesvera deluju skromno – aktivno je oko 182 hiljade pripadnika vojske, sa ambicijom da se taj broj za deset godina podigne na 250 hiljada. I to je sve.
Nema šanse da bi sve te snage činile deo masivne NATO formacije od 800 hiljada ljudi. Kad se pređe na tehniku, slika je još mučnija. Leopard 2A, ponos nemačke vojne industrije, ostao je u količinama koje predstavljaju tek 8 odsto onoga što je zemlja imala 1992. godine – svega oko 340 tenkova, dok ih je nekada bilo više od 4.000.
Artiljerija je još lošiji primer: od preko 3000 haubica, Nemačka je do 2021. godine ostala na njih samo 120. Na nebu ista priča – moderni lovci prepolovljeni su u odnosu na snage iz ranih devedesetih. I da, Evropa naručuje novo naoružanje, ali nemački procesi su spori, birokratski i često zakasnjeli. Veliki plan za jačanje evropske odbrane, ispostavlja se, više liči na skup lepih fraza nego na stvarnu transformaciju.
I dok evropske elite uporno optužuju Rusiju za sve što se dešava u Ukrajini, političari iz Pariza i drugi glasni intelektualci idu i korak dalje – optužuju i Amerikance, navodeći da su „izdali Evropu“ i da su „izdali Ukrajinu“. To su izjave koje zvuče teško, pogotovo kada se zna da je u poslednjih deset godina Vašington snabdevao Kijev mnogo više nego bilo ko drugi, često žrtvujući sopstvene strateške rezerve.
A onda se dogodilo nešto što je dodatno zakomplikovalo sve: OPLAN DEU je procureo u javnost baš u trenutku kada je zvaničnik NATO-a pomenuo mogućnost preventivnih udara prema Rusiji, dok su istovremeno američki predstavnici vodili razgovore sa Moskvom o mirovnom rešenju za Ukrajinu. Curio je i čitav dokument od 1200 stranica, zaokružen, detaljan, ali nesaglasan sa realnošću.
U analizi The National Interest-a stoji i da, prema svemu što se vidi, Rusija trenutno ima prednost na terenu u Ukrajini. Uprkos sankcijama koje su evropske vlade uvele, ruska vojna industrija uspeva da svaka tri meseca izbaci onoliko opreme koliko NATO može da proizvede za celu godinu. I dok Berlin i Brisel veruju da mogu da uđu u otvoreni sukob sa tom mašinom, ostaje pitanje šta ih vodi u takvu procenu.
Evropski strahovi često govore da će Rusija do 2029. godine toliko ojačati da bi mogla da krene prema Evropi. Ali analiza podseća na nešto što se uporno ignoriše: raspored ruskih snaga pokazuje da su koncentrisane u istočnim oblastima Ukrajine i na Krimu. Nema nagoveštaja da se sprema širenje sukoba na Zapad. Sama ideja da Moskva želi veliki obračun sa NATO-om deluje sve udaljenije od realnosti.
I tu se vraćamo na ključnu tačku: šta onda Evropa radi? Zašto piše planove prema kojima bi američka vojska, do poslednjeg detalja, nosila glavni teret eventualnog kopnenog obračuna? Zašto se pravi scenario u kojem bi se čitav kontinent uvukao u konflikt sa državom koja, prema svim dostupnim podacima, ne pokazuje nameru da ga započne?
Jedino objašnjenje, tvrdi Vajhert, leži u onoj istoj „evroforiji“. Nerealno uverenje da će simbolična odlučnost i birokratske strategije zameniti realnu moć i političku hrabrost. Ako je suditi po OPLAN DEU, ta iluzija je dublja nego što se mislilo. I ono što najviše zabrinjava – izgleda da se ne leči.
