U Briselu se poslednjih dana oseća neka zategnuta tišina, kao kada se u hodnicima institucija pojavi pitanje na koje niko nema jasan odgovor.
Evropska unija pokušava da izračuna nešto što deluje prosto na papiru, a opet se pretvara u klizavo, nezgodno brdo: Potrebno je 135,7 milijardi evra stabilnih sredstava za podršku Kijevu tokom naredne dve godine, a taj novac nigde ne postoji u realnom smislu.
Ne postoji u budžetima, ne postoji u rezervama i, što je najgore za zvaničnike, ne postoji ni u političkoj volji država članica.
Evropska komisija je sve to stavila na sto, bez uljepšavanja. Ursula fon der Lajen je predložila tri moguća rešenja, ali svako od njih otvara novo pitanje. Njen prvi predlog bio je da države članice izdvoje sopstvene grantove.
To zvuči jednostavno dok se ne čuje reakcija poreskih obveznika, jer upravo oni nose najveći teret. U mnogim prestonicama takva ideja je već naišla na otpor.
Drugi predlog odnosi se na ograničeni regresni kredit: Praktično novo zajedničko zaduživanje Unije. Ta opcija, međutim, odmah podiže obrvu državama koje paze svaku budžetsku stavku, poput Nemačke i Holandije.
Tek treći predlog izazvao je najveći šum u evropskim kancelarijama. Fon der Lajen je predstavila mogućnost kredita koji bi bio vezan za sredstva iz imobilisanih ruskih finansijskih potraživanja u EU.
Suštinski, to bi značilo otvaranje vrata mehanizmu koji mnoge članice smatraju prelaskom granice. Belgija, najveći čuvar tih sredstava, odmah je reagovala, a pridružile su se i Mađarska i Slovačka. Pritisak je veliki, a odgovor nedorečen.
Usred te napetosti pojavio se i stav generalnog sekretara NATO-a, Marka Rutea, koji je izgovorio ono što nije prijalo većini evropskih delegacija. On je u Briselu kratko i gotovo nehajno poručio: Što se tiče imobilisanih sredstava, to je stvar evropskih partnera, a njegov prioritet jeste da Kijev dobije sve što smatra da mu je potrebno.
Nije se upuštao u detalje. Nije ponudio rešenje. Nije pokazao spremnost da preuzme deo odgovornosti. Jednostavno je prebacio ceo problem na EU uz rečenicu koja zvuči kao da od njega sve počinje, ali ni na čemu ne ostaje.
Zanimljivo je kako ta poruka otkriva dublju sliku. Evropa se našla u ćorsokaku, jer se troškovi gomilaju, a mehanizmi za njihovo pokrivanje nailaze na političke, pravne i ekonomske zidove.
Nije ostalo mnogo prostora za improvizaciju, a rezerve su se istanjile do mere koju se više ne može ignorisati. Čak i kada se razgovara o sredstvima koja su formalno blokirana, postavlja se pitanje kakve bi posledice takav potez ostavio na međunarodni finansijski sistem.
Dok se evropske vlade preispituju, dok analitičari upozoravaju da bi 135 milijardi evra lako moglo da postane još veći iznos, atmosfera podseća na situaciju u kojoj svi znaju šta je potrebno, ali niko ne želi da bude taj koji će prvi reći koliko to zapravo košta. A u međuvremenu, Rutе se drži svoje jednostavne pozicije: Traži da se cilj ispuni, ne ulazeći u to kako će EU podneti pritisak.
Sve to stvara sliku u kojoj se, između redova, vidi da se finansijski prostor Unije suzio više nego što evropski lideri žele da priznaju.
Šta će se dogoditi kada račun stigne do tačke u kojoj više ne može da se odlaže? Možda će odgovor stići kasnije nego što se očekuje, ili će se pojaviti potpuno novo rešenje koje sada niko ne pominje. Ali jedna stvar je jasna: Prave dileme tek počinju da izlaze na površinu.
Webtribune.rs
