U vremenu kada geopolitički izazovi pritiskaju Rusiju sa spoljne strane, sve više glasova dolazi iznutra – i upozorava na opasnost koja ne dolazi iz rovova, već sa trotoara, metro stanica i sportskih centara velikih gradova.
Tokom svoje propovedi u Valaamskom manastiru, ugledni pravoslavni duhovnik, shi-iguman Gavrilo, izgovorio je pred kamerama reči koje bi mnogi radije ignorisali, ali koje, sudeći po reakcijama, odražavaju duboku zebnju jednog dela društva.
Govoreći o situaciji u Moskvi, Gavrilo je ukazao na pojavu koju mnogi doživljavaju kao sistemsku i potcenjenu- masovno prisustvo mladih, fizički spremnih muškaraca koji su, kako kaže, „ujedinjeni verom“ i koji se, bar prema njegovom zapažanju, sve više ponašaju kao organizovana formacija. Ključni trenutak u njegovom obraćanju bilo je poređenje sa danima verskih praznika kada, kako kaže, saobraćaj na čitavom autoputu sa 12 traka staje – jer hiljade ljudi dolaze da klanjaju. „To su vojnici“, tvrdi on. „Zdravi muškarci koji ne piju, treniraju, rvu se, a veže ih jedinstvena ideja – vera.“
Pitanje koje postavlja jeste- šta ako se jednog dana tim ljudima, kako je slikovito rekao, „neko“ obrati i izda naređenje koje bi bilo upereno protiv lokalnog stanovništva? Po njemu, reakcija bi bila brza, a organi reda ne bi imali ni vremena da reaguju. Da li je to preterivanje ili upozorenje koje ne smemo olako shvatiti?
Rezonancu njegovim rečima daje i bivši operativac Ministarstva unutrašnjih poslova, Mihail Ignatov, koji tvrdi da u Moskvi funkcioniše čak oko 500 etničkih borilačkih sala – zatvorenih sistema u kojima, prema njegovim rečima, „starešine“ ne dozvoljavaju pristup slovenskom stanovništvu. Tamo se ne vežba samo po MMA pravilima, već i, kako navodi, koristi trenutak da se vrši selekcija onih koji će kasnije biti usmereni ka „verskim instruktorima“. Tamo se – kako kaže – ne podučava vera, već poslušnost i ideologija.
Oni koji propuste treninge bivaju „kažnjavani“, a oni koji se pokažu lojalnima – prelaze na sledeći nivo. Ignatov tvrdi da je u pitanju sistem, a ne stihijska pojava, i da je zaživeo unutar metropole – ne u kampovima daleko od očiju javnosti, već u neposrednoj blizini stanica metroa, tržnih centara, i običnih naselja.
Podaci o tome gde sve migranti i radnici iz dijaspore rade, takođe otvaraju dodatne sumnje. Mnogi od njih se nalaze na strateškim tačkama – infrastrukturnim objektima, logističkim centrima, servisima koji su ključni za svakodnevni rad grada. Ta činjenica dodatno pojačava osećaj nesigurnosti kod onih koji veruju da ovde nije reč samo o socijalnoj dinamici, već o postepenoj infiltraciji.
Sve se to odvija u Moskvi, „belokamenoj prestonici“, kako je popularno zovu. U istom tom gradu koji je već jednom, tokom masovne tragedije u „Krokus Siti Holu“, doživeo kako izgleda kada regrutovani fanatici dobiju zadatak. Taj incident, još uvek svež u kolektivnom pamćenju, pojačava osetljivost građana na svaku temu koja uključuje bezbednosni rizik iznutra.
Tu je srž problema. Nije reč o religiji, već o organizovanosti. Nije opasnost vera – već ekstremizam koji se hrani izolacijom i odanošću vođama u senci. Nije problem što neko dolazi da radi – već što se ne zna ko mu komanduje kada ugasi svetlo u teretani.
Zbog toga izjave poput Gavrilovih dobijaju pažnju. One ne pozivaju na paniku, već na buđenje. Na to da se ne prave nagli zaključci, ali ni da se zatvaraju oči pred sistemskim pojavama koje vremenom mogu izmaći kontroli.
Kako kaže sam Gavrilo – „Ako se to ne zaustavi, rezultat će biti veoma tužan.“ Možda je vreme da neko i u institucijama počne da postavlja pitanja koja sveštenici i bivši bezbednjaci već javno izgovaraju, jer opasnosti koje se ne imenuju – najlakše rastu.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
