„The Saker“ je na svom sajtu izneo svoj pregled govora profesora Stivena Koena.
Nedavno sam imao to zadovoljstvo da pogledam kratku prezentaciju profesora Stivena F. Koena pod nazivom “Ponovno razmatranje o Putinu“, koju je izneo 2. decembra 2017. godine na godišnjem “Nation“ krstarenju. U kratkoj prezentaciji, profesor Koen je obavio sjajan posao objašnjavajući šta Putin nije, a to uključuje:
- On nije čovek koji je de-demokratizovao Rusiju (Elstin i Bela kuća su to uradili)
- On nije lider koji je stvorio korupciju i kleptokratiju u Rusiji (Elstin i Bela kuća su to uradili)
- On nije kriminalni lider koji je naredio ubistvo protivnika ili novinara (nema dokaza)
- On nije naredio hakovanje DNC servera (nema dokaza)
- On nije bio protiv SAD ili protiv Zapada od starta (Putin se promenio tokom vremena)
- On nije neo-sovjetski lider (on je veoma kritičan prema Lenjinu i Staljinu)
- On nije agresivni lider spoljne politike (on je reaktivni lider)
- On nije nekako definisan svojim godinama provedenim u KGB-u.
Profesor Koen je završio svoj govor predloživši nekoliko stvari koje bi mogle formirati deo buduće iskrene biografije:
- Kao mlad i neiskusan lider postavljen na čelo propadajuće države
- On je ponovo izgradio, stabilizovao i modernizovao Rusiju na način da spreči buduće padove
- Morao je da obnovi “vertikalu“ moći i “upravljačke demokratija“ (tj., vraćen red)
- Bila mu je potrebna konsenzualna istorija koja krpi carska, sovjetska i post-sovjetska doba bez nametanja jedne jedine verzije istorije
- Bila mu je potrebna podrška Zapada za modernizaciju ruske ekonomije
- Želeo je da Rusija bude velika sila, ali ne i super sila
- Nikada nije favorizovao izolacionizam iza gvozdene zavese, on je internacionalista (više evropski nego 90% Rusa, barem na početku).
Ključna teza je ovo: Putin je počeo kao pro-zapadni, evropski lider i vremenom se uskladio sa mnogo tradicionalnijim, ruskim pogledom na svet. On je više u skladu sa ruskim glasačima danas.
Profesor Koen je zaključio govor tako što je govorio o dve teme za koje je njegova publika zainteresovana- on je rekao da, suprotno zapadnoj propagandi, takozvani “anti-gej“ zakoni u Rusiji se ne razlikuju od zakona iz 13 američkih država. Drugo, “po svim kalkulacijama, bilo da se radi o napredovanju u Rusiji ili odnosima sa Izraelom, uz opštu saglasnost svih, niko to ne poriče, Jevrejima pod Putinom u Rusiji je bolje nego što im je ikada bilo u ruskoj istoriji. Ikada. Imaju više slobode, manje zvaničnog antisemitizma, više zaštite, zvaničnije divljenje prema Izraelu, više interakcije, više slobode da se kreću napred i nazad“.
Ovo su sve vrlo interesantne važne stvari, posebno kada se iznose levičarsko-liberalno-progresivnoj američkoj publici (sa, verovatno, visokim procentom Jevreja). Iskreno, prezentacija profesora Koena me navodi da pomislim na to šta je Galileo morao osetiti kada je izneo svoje “prezentacije“ ped tribunalom Inkvizicije (Koenovi članci i knjige su sada takođe savremeni ekvivalent za “Index Librorum Prohibitorum“).
Uistinu, profesor Koen je jednostavno istrajan- on se suprotstavio ludacima tokom starog Hladnog rata, a sada se suprotstavlja istim tim ludacima tokom novog Hladnog rata. Čitav svoj život on je bio čovek istine, hrabrosti i integriteta – mirotvorac. Dakle, iako nisam iznenađen njegovom hrabrošću, i dalje me impresionira.
Gledajući tačke govora profesora Koena, brojevi 1, 2, 3 i 4 su osnovne činjenice. Tu se nema o čemu raspravljati – Koen jednostavno iznosi činjenično stanje. Broj 5 je mnogo interesantniji i kontroverzniji. Prvo, govorimo o stavovima/namerama, koje je teško proceniti. Da li je Putin ikada bio pro-zapadni? Ko zna? Možda njegovi najbliži prijatelji znaju? Moje lično uverenje je da se ovo pitanje mora posmatrati u kombinaciji sa brojem #8: Putinova služba u KGB-u.
Još uvek postoji velika količina dezinformacija o starom sovjetskom KGB-u na Zapadu. Za prosečnog Amerikanca je “KGB agent“ tip po imenu Vladimir, sa čeličnim sivo-plavim očima, koji bije disidente, krade zapadne tehnološke tajne, i špijunira žene političara (pa čak i spava sa njima). On je tvrdokorni komunista koji sanja o nuklearnom napadu ili invaziji na SAD i govori tvrdim ruskim akcentom. Alternativno, tu je i Ana Kuščenko (aka Ana Čapman) – opaka seks lutka koja zavodi zapadne muškarce i navodi na izdaju. Ovi prototipi su tačni koliko i to da je Džejms Bond tačna predstava MI6. Realnost je totalno drugačija.
Sovjetski KGB je pre svega bio ogromna birokratija sa potpuno drugačijim i odvojenim direkcijama, odeljenjima i sekcijama. Da, jedna takva direkcija se bavila disidentima i antisovjetskim aktivistima (uglavnom 9. odeljenje 5. direkcije), ali čak i unutar ove (zloglasne) 5. direkcije je bilo nekih odeljenja koji su se, u saradnji sa drugim direkcijama i odeljenjima KGB-a, bavile legitimnijim zadacima kao što je, na primer, rano otkrivanje terorističkih organizacija (7. odeljenje). Druge direkcije KGB-a su se bavile ekonomskom bezbednošću (6. direkcija), unutrašnjom bezbednošću i kontra-obaveštajnom službom (2. direkcija) ili čak i zaštitom zvaničnika (9. direkcija).
Putin je bio oficir (ne “agent“ – agenti su regrutovani izvan KGB-a!) Prve glavne direkcije (PGU) KGB-a su strane obaveštajne službe. Sam Putin je nedavno otkrio da je radio u najosetljivijem odeljenju PGU, “Odeljenju S.“ Ovo je veoma važno. PGU je bio toliko odvojen od svih drugih direkcija KGB-a da je imao sedište na jugu Moskve. Ali čak i unutar PGU, Odeljenje S je bio najtajnije i odvojeno od svih ostalih odeljenja PGU-a (ne manje od 10). Kao neko ko je proveo mnogo godina kao anti-sovjetski aktivista i ko je imao lično iskustvo, licem u lice, sa oficirima KGB-a (iz raznih direkcija), mogu potvrditi da ne samo da je KGB dobio neke od najboljih i najpametnijih u Rusiji, već je PGU dobio najbolje od njih, a samo oni najbolji iz te odabrane grupe su dospeli do legendarnog Odeljenja S. Pogledajmo sada koja vrsta veština je bila potrebna PGU oficirima uopšte (pored očigledne dve: da su veoma pametni i vrlo pouzdani).
Pre svega, PGU oficir mora biti vrhunski specijalista svoje stručne oblasti (u Putinovom slučaju: Nemačka, naravno, ali takođe i ostatak Evrope i SAD, pošto je zapadna Evropa bila – i još uvek je – američka kolonija). Dok su sovjetskom narodu govorili da je Zapad neprijatelj, PGU oficiri su morali da shvate zašto i kako je Zapad bio taj neprijatelj.
U praktičnom smislu, to podrazumeva ne samo poznavanje i razumevanje zvanične kulturne, političke, socijalne i ekonomske realnosti neprijateljske politike, već i stvaran odnos moći unutar te politike. Takvo razumevanje nije korisno samo za pristup i procenu potencijalne korisnosti svake osobe sa kojom komunicirate, već i za razumevanje u kom okruženju ova osoba treba da radi.
Utisak da su PGU oficiri komunisti sa predrasudama je smešan jer su ovi muškarci, i žene, vrlo načitani (imali su neograničen pristup svim zapadnim izvorima informacija, uključujući i anti-sovjetske, klasifikovanim izveštajima, svoj anti-sovjetskoj literaturi koja se može zamisliti) i bili su krajnji realisti/pragmatičari.
Naravno, kao i u bilo kojoj organizaciji, vrhovni lideri su često bili politički određeni, a birokrate i kontra-obaveštajni oficiri su bili mnogo manje sofisticirani. Ali za oficire poput Putina je ključna osobina bila da zaista razumeju stvarnost zapadnog društva.
Drugo, dobar PGU oficir je morao biti dopadljiv, vrlo, vrlo dopadljiv. Dopadati se drugima je takođe bila ključna veština dobrog obaveštajnog oficira. U praktičnom smislu, to znači da on/ona nije morao samo da shvati šta obeležava drugog čoveka, već i kako da utiče na njega/nju u pravom smeru.
Kada se bave “ilegalcima“, to je takođe značilo da budu njihovi najbolji prijatelji, ispovednici, moralna podrška, vodič i zaštitinik. Ne možete to učiniti ako se ljudima ne dopadate. Dakle, ti obaveštajni oficiri su majstori u tome da budu dobri prijatelji i saputnici, oni su dobri slušaoci i imaju mnogo znanja o tome kako da vas navedu da vam se dopadnu. Oni takođe shvataju tačno šta želite da čujete, šta želite da vidite i koje reči i dela vas postavljaju u opušteno i poverljivo stanje.
Sada spojite ova dva- imate čoveka koji je vrhunski specijalista za Zapad, i koji je odlično obučen za to da se dopadne zapadnom narodu. Koliko je verovatno da ovaj čovek ima mnogo iluzija o Zapadu, za početak? I šta ako bi ovakav čovek imao sumnje – da li bi ih pokazao?
Moj lični osećaj je da to uopšte nije verovatno.
Ono što je daleko verovatnije je ovo: Putin je igrao ulogu “najboljeg prijatelja Zapada“ koliko god je to bilo moguće, i odbacio ju je kada je bilo jasno da ona više nije produktivna, a pri tome se prilagodio vodećem mišljenju ruske javnosti. Ali to je bila samo korisna posledica, a ne uzrok ili cilj tog prilagođavanja.
Pogledajte tačke profesora Koena od 9-13 (ja bih ih rezimirao kao “popraviti Rusiju“). Meni sve one imaju smisla, čak i da je “on bio mlad i neiskusan lider“. Postoji velika razlika između toga da budete kvalifikovani PGU oficir i da budete čovek koji vlada Rusijom.
Čak i da je Putin izgubio neke svoje iluzije, to bi bilo prvenstveno zbog toga što se sam Zapad mnogo promenio između 1980-ih i 2010-ih godina. Ali Putin je zaista oduvek znao da mu je za primenu Koenovih tačaka od 10-13 potrebna pomoć Zapada, ili, ukoliko to nije bilo moguće, bar minimalno mešanje/otpor Zapada.
Ali je potpuno pogrešno verovati, da bi čovek koji je imao kompletan pristup pravim informacijama, imao ikakve iluzije o pravim osećanjima Zapada prema Rusiji. Zapravo, svako ko je živeo u Rusiji 1990-ih godina, bi na kraju shvatio da je Zapad želeo da svi Rusi budu robovi.
Sam Putin je rekao to govoreći o SAD: “Oni ne žele da nas ponize, oni žele da nas potčine. Oni žele da reše svoje probleme o našem trošku, žele da nas podrede svom uticaju“. Putin je zatim dodao: “Niko u istoriji nikada nije uspeo u tome i niko nikada neće uspeti“.
Prvo, ja tvrdim da je Putin apsolutno ispravan u svom shvatanju zapadnih ciljeva. Drugo, takođe tvrdim da on nije iznenada “otkrio“ to 2014. godine. Mislim da je on sve to već znao, ali je počeo otvoreno da govori posle državnog udara u Ukrajini koji su podržale SAD. Osim toga, do 2014. godine je Putin već ispunio tačke 9-1 i nije mu više bio potreban Zapad.
Pogledajmo sada tačke 6 (Putinov pogled na sovjetski period), 12 (konsenzualna istorija) i 14 (Rusija kao velika sila ali ne i supersila). I opet, razmotrimo činjenicu da su PGU oficiri imali potpun pristup bilo kojim knjigama istorije, tajnim arhivama, memoarima itd., i da su bili vrlo slobodni da govore u pragmatičnom analitičkom smislu o svim istorijskim temama sa svojim nastavnicima i kolegama.
Ovde tvrdim da Putin nije imao više iluzija o sovjetskoj prošlosti nego o Zapadu. Činjenica da se on pozivao na raspad Sovejtskog Saveza (koji se, zapamtimo, dogodio na potpuno nedemokratski način!) kao “katastrofu“ koja je bila “potpuno nepotrebna“, nikako ne znači da on nije bio potpuno svestan svih užasa, tragedija, pustošenja, korupcije, degaradacije i opšteg zla sovjetskog režima.
Sve ovo pokazuje da je on takođe svestan i ogromnih pobeda, dostignuća i uspeha koji su takođe deo istorijskog zapisa sovjetskog doba. Konačno, i što je najvažnije, to pokazuje da on shvata apsolutnu katastrofu, kataklizmu istinski kosmičkih proporcija raspada Sovjetskog Saveza za sve ljude bivšeg SSSR-a, i kakva je apsolutna noćna mora za Rusiju bila da čitavu deceniju živi kao podređena kolonija SAD-a.
Siguran sam da je Putin dovoljno proučio Hegela da bi shvatio da su užasi 1990-ih godina bili rezultat unutrašnjih kontradikcija sovjetskog doba, baš kao što je i sovjetsko doba rezultat unutrašnjih kontradikcija carske Rusije. Jednostavno rečeno, to znači da je u potpunosti shvatio inherentne opasnosti carstva i da je odlučio, zajedno sa ogromnom većinom Rusa, da Rusija nikada više neće postati carstvo. Jaka, poštovana i suverena zemlja? Da. Ali carstvo? Nikada više. Nema šanse!
Ovaj fundamentalni zaključak je takođe ključ za Putinovu spoljnu politiku- ona je “reaktivna“ po prirodi jednostavno zato što deluje samo kao odgovor na to kada (i šta) utiče na Rusiju. Možete reći da su sve “normalne“ nacije “reaktivne“ jer u suprotnom nemaju nikakvih drugih poslova. Učestvovanje svuda, u svakoj borbi ili sukobu, jeste ono što rade imperije zasnovane na mesijanskim ideologijama, a ne normalne zemlje bez obzira na to koliko su velike ili moćne.
Za sve bolesne i paranoične halucinacije zapadnih rusofoba o “obnovljenoj Rusiji“, stvarnost je da su ruske diplomate često pominjale prave ciljeve ruske spoljne politike, da neprijatelje pretvore u neutralne, neutralne u partnere, partnere u prijatelje, a prijatelje u saveznike. I zato je profesor Koen apsolutno u pravu, Putin uopšte nije izolacionista – on želi nov, višepolarni, međunarodni poredak suverenih zemalja, ne zato što je on naivni idealista, već zato što je to pragmatično dobro za Rusiju i njen narod. Mogli biste reći da je Putin patriotski internacionalista.
A sada o homoseksualcima i Jerejima. Prvo, obe tvrdnje koje je profesor Koen izneo su tačne, homoseksualcima i Jevrejima je odlično u savremenoj Rusiji. Ja bih se čak i složio da im je bolje nego ikada pre.
Pošto sam ranije detaljno govorio o ovim temama, neću o njima sada raspravljati. Umesto toga, jednostavno bih rekao da u oba slučaja govorimo o prilično maloj manjini čiji se tretman, iz ovog ili onog razloga, smatra merom čovečanstva, ljubaznosti, civilizacije i modernosti na Zapadu.
Ako je na Zapadu tretman ove dve manjine jedna jedina najvažnija tema u univerzumu – dobro. Meni lično nije mnogo bitno (naročito zato što ne osećam da dugujem bilo kakvu posebnu pažnju bilo kojoj od njih).
Uz ovo, takođe bih tvrdio da Putinova glavna briga nije usmerena ka bilo kojoj manjini. Njegova briga za većinu uopšte ne podrazumeva bilo kakvo zanemarivanje ili nepoštovanje osnovnih sloboda i prava manjina, ali uključuje i njegovu brigu za sve manjine (i, u ovom slučaju, ne samo dve manjine koje se tretiraju kao “ravnopravnije od drugih“).
Tu razni desničari i alternativni desničari potpuno “gube“ Putina. Isti onaj Putin koji je skupini pravoslavnih Jevreja u Moskvi rekao da su 80-85% boljševičkih lidera bili Jevreji, isti taj Putin koji je srušio (pretežno jevrejske) oligarhe iz vremena Jeljcina čim je došao na vlast, i isti Putin koji je potpuno ignorisao sve histerije Benjamina Netanjahua o ruskoj ulozi u Siriji, takođe je isti onaj Putin koji je „skrenuo“ sa svog puta kako bi zaštitio ruske Jevreje unutar Rusije, i koji smatra da su Jevreji i Rusi zauvek povezani zajedničkim sećanjem na užase Drugog svetskog rata.
Daleko od ugađanja (uistinu moćnom) jevrejskom lobiju u Rusiji, Putin pokušava da sastavi što više moguće različitih naroda i manjina za svoj projekat nove Rusije, a taj projekat uključuje ruske Jevreje, ne samo zarad dobrobiti ovih Jevreja, već uglavnom radi dobrobiti Rusije.
Isto važi i za još jednu ključnu manjinu u Rusiji – muslimane. Oni takođe čine ključni deo Putinovog projekta za Rusiju. Naravno, rasisti, nacionalisti i drugi manje pametni ljudi u Rusiji će i dalje sanjati o proterivanju svih Jevreja (ili muslimana) iz Rusije. Jednostavno rečeno – to se neće desiti (prvenstveno bi to i fizički bilo nemoguće), a Putin i oni koji ga podržavaju će se boriti protiv takvih projekata sa svim pravnim sredstvima koje imaju na raspolaganju. Ovde opet možete reći da je Putin patriotski internacionalista.
U međuvremenu, Zapad je i dalje zaglavljen u svojim starim, ideološkim načinima razmišljanja, imperijalizam, nacionalizam i mesijanski ekskluzivizam s jedne strane, i potpuna predaja postmodernizmu, kulturalna mržnja, manjinska politika i moralni relativizam s druge strane. Zbog toga nije nikakvo iznenađenje što oba mejnstrim kampa na Zapdu potpuno pogrešno tumače Putina, i ne mogu shvatiti šta je on namerio.
Profesor Koen je u pravu, pravi Putin nema aspolutno ništa, baš ništa, zajedničko sa pseudo Putinom, kog zapadni mediji predstavljaju svojoj beskrajno lakovernoj publici. Nažalost, niko neće slušati Koena, bar ne dok ne padne režim u Vašingtonu, i struktura moći koja ga podržava i čije interese zastupa. Ali verujem da će profesor Koen na kraju ući u istoriju kao najrazumljiviji i hrabar ruski stručnjak u SAD.
Webtribune.rs
