Kada su SAD poslednji put pobedile ratu? Za razliku od njihovih američkih konkurenata, rusko oružje je dizajnirano da ubije, a ne da zarađuje novac i, drugo, Rusi shvataju ratovanje jer shvataju šta je zapravo rat.
Činjenicu da se SAD suočavaju sa dubokom krizom, verovatno najgorom u svojoj istoriji, prihvata većina posmatrača, osim možda onih deluzionih. Većina Amerikanaca to definitivno zna. U stvari, ako postoji jedna stvar o kojoj se mogu usaglasiti i oni koji su podržavali Trampa i oni koji ga strastveno mrze, to bi bilo to da je njegov izbor jasan dokaz duboke krize (ja bih tvrdio da je i Obamin izbor pre toga takođe imao istu sistemsku krizu).
Kada govorimo o ovoj krizi, većina ljudi će pomenuti deindustrijalizaciju, pad stvarnih prihoda, nedostatak dobro plaćenih poslova, zdravstvenu zaštitu, kriminal, imigraciju, zagađenje, obrazovanje i mnoštvo drugih faktora koji doprinose tome. Međutim, od svih aspekata “američkog sna,“ jedan od od najelastičnijih je bio mit o američkoj vojsci kao “najboljoj borbenoj sili u istoriji.“
[adsenseyu1]
Andrej Martjanov u novoj knjizi ne samo da sveobuhvatno razotkriva taj mit, već korak po korak objašnjava kako je taj mit kreiran i zašto se sada ruši. To nije mali podvig, naročito u relativno maloj knjizi (225 strana) koja je vrlo dobro napisana i dostupna svima, a ne samo vojnim stručnjacima.
Martjanov zauzima sistematski pristup i pristup korak po korak: prvo, on definiše vojnu moć, zatim objašnjava odakle je došao mit o američkoj vojnoj superiornosti i kako su SAD prepravile istoriju Drugog svetskog rata što je rezultiralo potpunim nesporazumom, naročito na vrhovnim političkim nivoima, o prirodi modernog ratovanja. Zatim govori o ideologiji uloga i Hladnom ratu koji je još više pogoršao otuđenost američkih lidera od realnosti.
Na kraju, on pokazuje kako je kombinacija deluzionog narcizma i otvorene korupcije rezultirala kod američke vojske koja je mogla da troši istinski fenomenalne sume novca na “odbranu,“ dok je istovremeno rezultiralo time da je stvarna sila nesposobna da dobije rat protiv bilo čega, osim slabog i bespomoćnog neprijatelja.
To ne znači da se američka vojska nije borila u mnogim ratovima i pobedila. Jeste, ali kako Martjanov kaže:
“Sigurno, kada se Amerika borila protiv trećerazrednog protivnika, mogla je da seje smrt sa neba, a zatim obore njihove snage, ako ih je išta preostalo do tada, sa veoma malo poteškoća i žrtava. To će funkcionisani i u budućnosti protiv tog tipa protivnika – sličnog po veličini i slabosti iračkim snagama 2003. godine. Ali Ledinova doktrina je imala jednu veliku manu – jedna odrasla osoba ne može stalno kružiti oko kutije sa peskom konstantno se boreći protiv dece i pretvarajući se da je dobra u borbi protiv odraslih.“
Glavni problem za SAD danas je što ima vrlo malo preostalih tih trećerazrednih protivnika, i što su oni koje SAD pokušavaju da potčine sada ili skoro jednaki ili jednaki protivnici. Martjanov konkretno navodi faktore koji takvu vrstu neprijatelja čine toliko drugačijim od onih protiv kojih su se SAD borile u prošlosti:
- Savremeni protivnici imaju komandne, kontrolne, komunikacione, kompjuterske, obaveštajne, nadzorne i izviđačke sposobnosti jednake ili bolje od SAD.
- Savremeni protivnici imaju sposobnosti elektronskog ratovanja jednake ili bolje od SAD.
- Savremeni protivnici imaju nove sisteme oružja jednake ili bolje od SAD.
- Savremeni protivnici imaju sisteme vazdušne odbrane koji u velikoj meri ograničavaju američku vazduhoplovnu snagu.
- Savremeni protivnici imaju subsonične, supersonične i hipersonične krstareće rakete dugog dometa koje predstavljaju veliku pretnju USN-u, bazama, pa čak i čitavom američkom kopnu.
U knjizi su sve ove tačke potkrepljene brojnim i konkretnim primerima koje neću ovde ponavljati da bih bio kratak.
Može se nekome oprostiti ako nije svestan ni jedne od ovih činjenica, barem ako se uzme u obzir vrsta gluposti koju pišu američki korporativni mediji ili, u vezi sa tim, takozvani “stručnjaci“ (još jedna zanimljiva toma o kojoj Martjanov detaljno govori). Ipak, neko može živeti u imaginarnom svetu jedino dok ne nastupi stvarnost, bilo da je to u obliku kriminalno precenjenih i beskorisnih oružanih sistema ili u vidu bolnih vojnih poraza.
[adsenseyu1]
Trenutna histerija o Rusiji kao zlom Mordoru, koja je kriva za sve i svašta loše (stvarno ili imaginarno) što se dešava SAD-u, uglavnom je posledica činjenice da je Rusija u potpunoj suprotnosti sa svim “stručnim“ mišljenima, ne samo da se nije srušila i pretvorila u “benzinsku pumpu maskiranu kao država“ sa svojom “rasparčanom“ ekonomijom, već je uspela da razvije vojsku koja, za mali deo američkog vojnog budžeta, svoje oružane snage u stvarnosti čini mnogo sposobnijim od američkih snaga.
Shvatam da je ova poslednja izjava bukvalno “nezamisliva“ mnogim Amerikancima i tvrdim da je sama ta činjenica da je to toliko bukvalno nezamislivo doprinela tome da to bude moguće: kada ste toliko prokleto sigurni da ste nekim čudom istorije, ili Božije volje, ili igrom sudbine, ili iz bilo kog natprirodnog razloga, vi po definiciji superiorni i generalno “bolji“ nego svi ostali, vi sebe stavljate u veliku opasnost da budete poraženi. To je tačno i za Izrael, kao i za SAD.
Takođe bih dodao da je tokom istorije Zapada to “nastupanje stvarnosti“ u udobnom svetu narcisističke zablude često dolazilo u obliku ruskog vojnika koji pobedi mnogo superiorniju vladajuću rasu danas (od krstaša do nacista). Zato postoji to ogorčenje koje su zapadne vladajuće elite uvek osećale za sve što je rusko.
U ovoj knjizi, Martjanov objašnjava zašto su, uprkos apsolutno katastrofalnim 1990-im godinama, Rusi uspeli da razviju modernu i vrlo sposobnu borbenu silu u rekordnom vremenu.
Postoje dva glavna razloga za to, prvo, za razliku od njihovih američkih konkurenata, rusko oružje je dizajnirano da ubije, a ne da zarađuje novac i, drugo, Rusi shvataju ratovanje jer shvataju šta je zapravo rat.
Ovaj poslednji argument bi mogao izgledati kružni argument, ali nije: Rusi su potpuno svesni šta rat zaista znači i, ključno, oni su zapravo voljni da se lično žrtvuju kako bi ili izbegli, ili bar dobili ratove. Za razliku od njih, Amerikanci uopšte nemaju nikakvog iskustva o stvarnom ratovanju (to je ratovanje za odbranu svoje zemlje, porodice i prijatelja).
Za Amerikance, ratovanje je ubijanje drugog tipa u njegovoj zemlji, po mogućnosti izdaleka ili iz vazduha, dok se tone novca zarađuju u tom procesu. Za Ruse, ratovanje je jednostavno vezano za preživljavanje po svaku cenu. Razlika ne može biti veća.
Razlika u sticanju sistema oružja je takođe jednostavna: pošto američki ratovi nikada zapravno nisu ugrozili američki narod, posledice razvijanja sistema oružja sa nedostacima nikada nisu bile katastrofalne. Međutim, ostvareni profiti su bili ogromni. Otuda vrsta kriminalno precenjenog i beskorisnog sistema oružja poput F-35, Priobalni borbeni brod ili, naravno, neverovatno skupi i ništa manje neverovatno ranjivi nosači aviona.
Planeri ruskih snaga imaju vrlo drugačije prioritete: ne samo da su u potpunosti shvatili da neuspeh u proizvodnji oružanih sistema izvrsnih performanski može rezultirati razaranjem i okupacijom njihove zemlje (da ne pominjemo da njihove porodice i oni sami mogu biti zarobljeni ili ubijeni), a takođe su shvatili da nikada ne bi mogli da se porede sa Pentagonom u pogledu potrošnje.
Tako da su oni dizajnirali mnogo jeftinije sisteme oružja koji bi mogli uništiti ili učiniti beskorisnim ono što proizvede multitrilionski američki vojno-industrijski kompleks.
Tako su ruske rakete čitav američki ABM program i američke nosače mornarice učinili prilično zastarelim, isto kao što su ruske vazdušne odbrane “nevidljive“ američke avione pretvorile u mete, ili kako su ruske dizel-električne podmornice ugrozile američke podmornice za nuklearne napade. Sve to za samo mali deo onoga što američki poreski obveznik troši na “odbranu.“ Ovde opet Martjanov iznosi mnogo detaljnih primera.
Martjanova knjiga će duboko iritirati, pa čak i razbesneti, one za koje je američka narcisistička kultura aksiomatske superiornosti postala sastavni deo njihovog identiteta.
Ali, za sve ostale, ova knjiga je nešto što se obavezno mora imati, jer je budućnost čitave naše planete ovde stavljena na kocku: pitanja nije da li Američka imperija propada, već kakve će posledice taj kolaps imati na našu planetu. Trenutno, američka vojska se pretvorila u “šuplju silu“ koja jednostavno ne može izvesti svoju misiju, naročito jer je ta misija, kako to definišu američki političari, kontrola čitave planete.
Postoji ogromna razlika između sagledanih i stvarnih sposobnosti američke vojske i jedini način za premošćavanje ovog jaza je, naravno, nuklearno oružje. Zabog toga poslednje poglavlje u knjizi nosi naziv “Pretnja velike američke pogrešne vojne procene.“ U ovom poglavlju Martjanov imenuje pravog neprijatelja i ruskog i američkog naroda – američke političke elite i, naročito, neokonzervativci: oni uništavaju SAD kao zemlju i dovode čitavo čovečanstvo u rizik od nuklearnog uništenja.
Gore navedeni rezime ne oslikava Martjanovu originalnu knjigu. Mogu reći samo da smatram da je ova knjiga apsolutno neophodna i da je “mora pročitati“ svaka osoba u SAD koja voli svoju zemlju i svaka osoba koja veruje da se ratovi, naročito nuklearni, moraju izbeći po svaku cenu. Kao i mnogi drugi (mislim na Pola Krejga Robertsa), Martjanov nas upozorava da je “dan obračuna pred nama“ i da su rizici od rata veoma stvarni, čak iako je za većinu nas takav događaj takođe nezamisliv.
Martjanova knjiga će biti posebno zanimljiva onima u američkim oružanim snagama koji iznutra posmatraju ogroman pad američke vojne moći. Ko bi mogao bolje od bivšeg sovjetskog oficira ne samo objasniti, već i razumeti mehanime koji su omogućili takav pad?
Webtribune.rs
