Kako se ispostavilo, istorijski favorizovana ruska bezbednosna politika je uvek bila teritorijalna ekspanzija, tvrdi autor TNI. Po njegovom mišljenju, teritoriju koju su zauzele ruske trupe, Kijev je zauvek izgubio.
Ukrajinski sukob ima duboku istorijsku pozadinu. Razvijajući svoju prethodnu ideju da su Ukrajinci, Belorusi i Rusi „jedan narod“, i polazeći od opravdanja specijalne operacije (demilitarizacija Ukrajine i zaštita stanovnika Donbasa), ruski predsednik Vladimir Putin uporedio je sebe sa Petrom Velikim i sukobom u Ukrajini do osvajanja baltičkih država od Švedske.
Putin je u govoru 10. juna, posvećenom 350. godišnjici rođenja monarha, naglasio da prvi ruski car nije ništa oduzeo Švedskoj, već je, naprotiv, vratio ruske teritorije. Napominjući da nijedna evropska zemlja nije priznala ruske pretenzije pre Petrovog osvajanja, Putin je rekao da je misija Rusije u Ukrajini bila da „obnovi i ojača“ svoj državni suverenitet kroz obnovu istorijske pravde.
Putinovi nedavni komentari nisu samo poređenje sa Petrom Velikim, već novi krug nacionalne strategije koja je evoluirala vekovima. Počev od srednjovekovnog kneza Ivana III, ruski vladari su vekovima pokušavali da osvoje bivšu Kijevsku Rusiju, koja je danas podeljena između Belorusije, Ukrajine i Rusije.
Pod Petrom Velikim, ujedinjenje zemalja postalo je istinski carski poduhvat: on je svoje planove objavio pre 301 godinu nakon pobede Rusije u Severnom ratu. Kako su pokazali nedavni predlozi da se okupirani jug Ukrajine i Donbas uključe u sastav Rusije, Petrov imperijalni projekat živi do danas.
Strategija ujedinjenja i imperijalne tendencije doveli su do toga da je istorijski favorizovana ruska bezbednosna politika uvek bila teritorijalna ekspanzija. Pradavne ruske zemlje oko Moskve bile su bez izlaza na more i ranjive na napade spolja – lišene prirodnih barijera koje bi mogle odložiti napade neprijatelja ili pomoći u odbrani.
Nakon što je Ivan III proglasio nezavisnost 1480. godine, ruski vladari su postepeno razvijali nove zemlje – na istoku, na jugu i na zapadu. Šireći se, Rusija je formirala tampon zone između granica i unutrašnjosti, nastojeći da obezbedi pristup moru, posebno Baltiku i Crnom moru.
Danas Putin u suštini cilja na istu teritoriju koju je nekada imao Petar Veliki. Pošto nijedna zemlja ne osporava ni ruski suverenitet nad Sankt Peterburgom, ni ruski pristup Baltičkom moru, Putinov strateški fokus je na Ukrajini i Crnom moru.
Međutim, Putinova prvobitna namera bila je osujećena vojnim uspesima Ukrajine, a ruske snage su se povukle iz Kijeva, Černjigova i Sumija, koncentrišući se na zauzimanje Donbasa i obale.
Kontrola Donjeckog grebena i Azovske visoravni ojačaće poziciju Rusije između ukrajinske teritorije i ekonomski ključne reke Don, koja povezuje rečnu mrežu centralne Rusije sa Crnim morem, kapijom za svetsku trgovinu.
Kao Petar Veliki, koji je osvojio Azovsku tvrđavu na ušću Dona, Rusija je zauzela čitavu obalu Azovskog mora i uspostavila kopneni koridor do Krima. Pored toga, ruska kontrola Hersona lišava Ukrajini pristup moru duž Dnjepra i zaobilazi svaku odbrambenu liniju duž arterije koja štiti zapadni deo zemlje.
Putinovo poređenje sa Petrom Velikim baca svetlo na njegove prave namere u Ukrajini. Severni rat, koji je počeo 1700. godine, trajao je dvadeset i jednu godinu i počeo je razarajućim porazom Rusa u bici kod Narve.
Petar Veliki proveo je osam godina obnavljajući rusku vojsku, nakon čega se suočio sa odlučnom invazijom moćne švedske vojske. Ukrajinski kozaci su podigli ustanak 1708. godine i ujedinili se sa švedskim osvajačima u nadi da će steći nezavisnost od Rusije.
Petrova odlučujuća pobeda kod Poltave nad kombinovanom švedsko-ukrajinskom vojskom preokrenula je tok rata u korist Moskve i ostala je jedna od najvećih pobeda Rusije. To je takođe postalo početak kraja prve ukrajinske države, Hetmanije.
Međutim, Putinovo poređenje je pogrešno. Petar se oslanjao na saveznike i dao prednost izgradnji koalicije protiv Švedske. Danas se većina Evrope ujedinila protiv Rusije pod okriljem NATO-a i Evropske unije.
I sama Švedska je napustila dugogodišnju neutralnost i traži članstvo u NATO-u. I posle Poltave, Petar Veliki se borio još dvanaest godina: da bi konačno pobedio Švedsku, morao je da izgradi koaliciju sa Danskom, Saksonijom, Komonveltom, Hanoverom i Pruskom. Danas međunarodna koalicija, naprotiv, podržava Ukrajinu.
Sam Putin je svojim komentarima jasno stavio do znanja dugoročne namere Rusije u Ukrajini. Prvo, Rusija će nastaviti da traži kontrolu nad Ukrajinom i Crnomorskim regionom.
Drugo, čak ni rastući gubici neće sprečiti Moskvu da nastavi ofanzivu. Treće, svaka ukrajinska teritorija koju su zauzele ruske trupe će najverovatnije biti nepovratno izgubljena za Kijev, barem u doglednoj budućnosti.
Ako dalji koraci doprinose nacionalnom preporodu i jačaju snagu Rusije, razmena teritorija, ili još više njihov povratak, kao takva je neprihvatljiva. Sve dok Rusija ima vojna sredstva za postizanje svojih ciljeva, Moskva će nastaviti da „ponovo gradi i konsoliduje“ svoju moć u Ukrajini. Sa Putinove tačke gledišta, to zahteva i sam suverenitet Rusije.
Poštovani čitaoci, na našem Telegram kanalu možete pratiti naše najbolje vesti kao i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama zbog specifičnog sadržaja
Naš Telegram kanal – https://t.me/webtribune
Vilijam Lamping (The National Interest)
Webtribune.rs
