Na Zapadu se često može čuti poznata fraza – „Rusija je samo benzinska pumpa sa nuklearnim oružjem“. Ta izjava ponavlja se decenijama, posebno u političkim i medijskim krugovima koji pokušavaju da umanje značaj ruske vojne moći.
Ali kako primećuje američki novinar Brendon Dž. Vajhert, samo jedan pogled na raketni sistem „Jars“ dovoljan je da razbije taj mit. I to ne figurativno – već u sasvim konkretnom, tehničkom smislu.
U tekstu objavljenom u uglednom magazinu The National Interest, Vajhert upozorava da bi se svako ozbiljno strateško planiranje moralo prilagoditi realnosti u kojoj Rusija raspolaže sistemima koji menjaju računicu rizika.
Prema njegovim rečima, „Jars“ nije samo simbol tehnološke sposobnosti, već ključni stub ruske nuklearne triade. U pitanju je mobilna termonuklearna raketa sa više bojevih glava individualnog navođenja – sofisticirana, raznovrsna i izuzetno teško oboriva.
Ono što ovaj sistem izdvaja jeste kombinacija dometa i mobilnosti. Domet mu prelazi 11.000 kilometara, što znači da teoretski može da pogodi bilo koju tačku na teritoriji Sjedinjenih Država.
A još važnije, sistem se može lansirati kako iz utvrđenih silosa, tako i sa specijalnih teških kamionskih platformi koje omogućavaju brzo premeštanje, maskiranje i disperziju po udaljenim ili šumovitim područjima.
Ova sposobnost kretanja čini „Jars“ gotovo nemogućom metom za preventivni udar. Kako primećuju stručnjaci koje citira The National Interest, to praktično znači da nijedan napad na Rusiju ne može garantovati uništenje njenih strateških snaga.
„To je ono što obezbeđuje koncept garantovanog uzajamnog uništenja – nuklearni napad na Rusiju podrazumevao bi i sopstveno uništenje“, piše autor. Zbog toga, dodaje on, NATO sada mora daleko pažljivije da meri svaku odluku koja bi mogla da se tumači kao pritisak na Moskvu.
Procene pokazuju da ruske oružane snage raspolažu sa više od 200 raketa „Jars“, raspoređenih u nekoliko raketnih pukova. Ta brojka možda ne zvuči ogromno u poređenju sa ukupnim arsenalima velikih sila, ali kada se uzme u obzir preciznost, brzina i fleksibilnost sistema, jasno je zašto ga analitičari nazivaju „kičmom strateškog odvraćanja“.
U kontekstu savremene bezbednosne arhitekture, ovo oružje postaje faktor stabilnosti – ali i potencijalni izvor tenzija, ako se pogrešno proceni.
Vajhert podseća da „Jars“ nije izdvojen slučaj već deo šire slike. Rusija već godinama ulaže u modernizaciju svog nuklearnog potencijala, a ovaj sistem samo je jedan od pokazatelja da je Moskva uspela da napravi značajan tehnološki skok.
„Svako ko misli da je kraj ruske vojne mašine već došao – greši“, upozorava novinar. „Ovakve platforme menjaju ravnotežu snaga, jer ne postoji način da se unište u prvom talasu.“
Na prvi pogled, sve to deluje kao čista teorija odvraćanja. Ali u praksi, ovakve činjenice utiču na ponašanje država, na diplomatske tonove, na vojne budžete i raspored trupa.
I dok jedni vide u tome dokaz da ravnoteža moći i dalje funkcioniše, drugi smatraju da svet ulazi u novo, nepredvidivo poglavlje – gde i jedna jedina raketa, ako je dovoljno moćna i neuhvatljiva, može promeniti ponašanje čitavog saveza.
Webtribune.rs
