Da li smo zaista došli iz svemira? Naučnik sa Stenforda ima teoriju koja izaziva pažnju
Profesor sa Stenford univerziteta Hari Nolan izazvao je pažnju tvrdnjom da je ljudska DNK možda vanzemaljskog porekla. Prema njegovom mišljenju, složenost naše DNK ukazuje na mogućnost da nismo razvijeni isključivo na Zemlji, već da naši koreni sežu daleko dublje – možda čak u svemir.
DNK je jedan od najkompleksnijih molekula poznatih nauci. Iako sama ne može da funkcioniše bez RNK, DNK sadrži detaljan plan za strukturu celog ljudskog tela – od fizičkog izgleda, preko predispozicija za bolesti, do psiholoških osobina.
Iako je ljudski genom u potpunosti dešifrovan tek 2022. godine, i dalje postoje brojna neodgovorena pitanja o tome kako je ovaj molekul nastao i evoluirao.
Upravo ovde Nolan uvodi zanimljiv ugao posmatranja – upoređuje razvoj DNK sa razvojem savremene tehnologije, oslanjajući se na Murov zakon.
Murov zakon i DNK: neobično poređenje
Murov zakon je princip koji potiče iz sveta računarskih tehnologija. Naime, Gordon Mur, suosnivač kompanije Intel, još 1965. godine primetio je da se broj tranzistora na integrisanom kolu udvostručuje otprilike svake dve godine. Taj trend se pokazao tačnim decenijama kasnije i poslužio je kao smernica za razvoj računara.
Na sličan način, Nolan posmatra složenost DNK – smatrajući da se njena kompleksnost povećava eksponencijalno, slično kao broj tranzistora u Murovom zakonu. U tom kontekstu, ako se složenost DNK analizira prema ovom modelu, postavlja se pitanje: koliko bi vremena bilo potrebno da se tako kompleksan molekul razvije?
Dimenzije DNK u poređenju sa tehnologijom
Nolan ističe da su dimenzije DNK molekula uporedive sa najnaprednijim čipovima savremene tehnologije. Na primer, dvostruka spirala DNK ima prečnik od oko 2,4 nanometra, dok su najraniji trodimenzionalni tranzistori razvijeni 2002. godine imali dimenzije od 10 nanometara.
Najmanji poznati virusi, parvovirusi, koji takođe sadrže DNK (iako jednostruku), ne prelaze veličinu od 18 nanometara i imaju samo 5596 nukleotida.
Ljudska DNK, sa svojih oko tri milijarde parova nukleotida – ukupno šest milijardi – daleko je složenija. Nolan je pokušao da analizira razvoj te složenosti posmatrajući nukleotide kao tranzistore u čipu i primenjujući isti eksponencijalni model razvoja.
Neobičan zaključak
Ako se krene od današnje količine nukleotida i prati eksponencijalni rast unazad, ispostavlja se da bi DNK slične složenosti mogla da postoji već 9 do 9,5 milijardi godina. Zemlja je, prema naučnim procenama, stara oko 4,5 milijardi godina, što bi značilo da je DNK, prema ovom proračunu, starija od same planete.
Ovo naravno ne znači da su ljudi u današnjem obliku postojali pre planete Zemlje. Teorija se odnosi isključivo na DNK kao molekul, odnosno na njenu složenost i potencijalno poreklo. Nolanovo razmišljanje tako otvara prostor za različite hipoteze – uključujući i onu o vanzemaljskom poreklu života.
Kritički osvrti i ograničenja modela
Ova teorija nije bez svojih ograničenja. Sam Nolan i njegovi saradnici iz laboratorije DeepSeek priznaju da je korišćenje Murovog zakona, koji je isključivo tehnološki koncept, u biološkom kontekstu u najmanju ruku diskutabilno.
Biološki sistemi ne evoluiraju kroz precizne i predvidive korake kao procesori. Život je daleko složeniji i haotičniji sistem, sa brojnim faktorima koji utiču na njegov razvoj.
Međutim, osnovna premisa ostaje intrigantna – ako se DNK razvijala eksponencijalno, onda bi njen početak mogao biti mnogo stariji nego što se ranije mislilo. U okviru ovakvog pogleda, hipoteze o RNS svetu i postojanju jednostavnih virusa još pre četiri milijarde godina ostaju u skladu sa dominantnim naučnim tumačenjima.
Zaključak?
Iako je DNK savremenog čoveka, kako navode istraživači, najverovatnije nastala pre oko 300.000 godina na afričkom kontinentu, teorije poput ove bacaju novo svetlo na poreklo života.
Ideja da je DNK starija od Zemlje ne mora nužno biti doslovno tačna – ali postavlja važno pitanje o tome kako i gde je zaista započeo život. Možda nećemo dobiti konačan odgovor uskoro, ali ovakva razmišljanja podstiču nova istraživanja i rasprave u naučnoj zajednici.
WT
