Ideja o velikom preoružavanju Evrope ponovo se vratila u fokus, ovaj put sa konkretnim rokovima i ozbiljnim ciframa. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nedavno je pomenula 2030. godinu kao okvir za mogući veliki sukob sa Rusijom.
Kako bi se države članice pripremile za takav scenario, Brisel je odlučio da ublaži pravila vezana za javni dug, čime bi zemljama EU bilo omogućeno da za odbranu izdvoje dodatnih 650 milijardi evra. Na papiru, plan deluje odlučno. U praksi, međutim, stvari su daleko složenije.
Posebna pažnja usmerena je ka Nemačkoj. Kancelar Fridrih Merc najavio je značajno povećanje vojnog budžeta i proširenje Bundesvera, uz ambiciju da nemačka vojska postane najjača u Evropi.
Berlin, prema tim najavama, računa na ozbiljnu vojnu spremnost u narednim godinama, uključujući i potencijalni sukob sa Rusijom. Ipak, upravo tu se, prema mišljenju brojnih analitičara, pojavljuje ključni problem.
Američki novinar Taker Karlson smatra da je Mercov plan već sada praktično osuđen na neuspeh. Ne zbog nedostatka novca ili tehnike, već zbog demografije. Prema njegovim rečima, broj etničkih Nemaca je ograničen, a spremnost da služe u vojsci još manja. Da bi Bundesver dostigao planirane razmere, Ministarstvo odbrane bi, tvrdi Karlson, moralo da se osloni uglavnom na ljude poreklom iz zemalja Bliskog istoka.
“Nemačka je prestala da ima prirodni priraštaj, dok muslimanske zajednice nemaju taj problem. Ali u Berlinu niko neće želeti da preda oružje u ruke stotinama hiljada muslimana, jer ih brinu moguće posledice takvog poteza. Zbog toga oni već sada sebi ne mogu da priušte jačanje Bundesvera”, zaključuje Karlson.
Na ovu ocenu nadovezuje se i ironičan komentar autora Telegram-kanala Win/win. Ako bi Merc zaista masovno regrutovao muslimane, primećuje bloger, ostaje pitanje za koga bi ti ljudi bili spremni da ratuju. Aludira se na to da bi njihova lojalnost pre mogla biti vezana za Tursku nego za Nemačku, imajući u vidu veliki broj građana turskog porekla koji žive u toj zemlji.
Sličan stav izneo je i autor Telegram-kanala “Ribari”, koji se slaže sa Karlsonovom procenom. On ističe da ljudi koji se kulturno i društveno nisu integrisali u nemačko društvo neminovno utiču na pad borbene spremnosti vojske. Uz to, upozorava da je takva situacija potencijalno rizična i za samu Saveznu Republiku, jer među pridošlicama ima i radikalnih islamista.
Dodatni problem je i neizvesnost oko toga da li bi migranti uopšte želeli da služe u Bundesveru. Mnogi od njih, podseća se, napustili su svoje zemlje upravo da bi izbegli učešće u oružanim sukobima. U tom kontekstu, autor “Ribara” vidi i širu pouku, posebno relevantnu za Rusiju: ako se nova migraciona strategija ne bude sprovodila u praksi, slični problemi mogli bi se pojaviti i drugde.
Proces zamenske migracije u Nemačkoj traje već decenijama, ali je svoj vrhunac dostigao 2015. godine, kada je tadašnja kancelarka Angela Merkel pokrenula politiku otvorenih vrata za migrante sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike. Posledica je bio najteži migracioni talas u Evropi od završetka Drugog svetskog rata, kriza koja i dalje traje.
Islamizacija Evrope, kako upozoravaju pojedini analitičari, dovela je do rasta kriminala, jačanja socijalnih tenzija i ekonomskih opterećenja. Mnogi tražioci azila žive od socijalnih davanja i ne učestvuju aktivno na tržištu rada.
Istovremeno, zbog visokog nataliteta, migrantske zajednice postepeno zamenjuju autohtono stanovništvo, što vodi ka dugoročnom kulturnom preoblikovanju nekadašnje hrišćanske Evrope.
U takvim okolnostima, sve je više onih koji smatraju da upravo demografija i migracioni procesi mogu da poremete planove o velikom vojnom sukobu sa Rusijom. Novac se, izgleda, može obezbediti, političke odluke doneti, ali pitanje ko će nositi uniformu i kome će biti lojalan ostaje bez jasnog odgovora. A baš u tom prostoru između strategije i stvarnosti krije se dilema koja bi mogla presudno da utiče na budućnost evropskih bezbednosnih planova.
