Pukovnik Daglas Mekgregor ponovo je uzburkao zapadne bezbednosne krugove svojim komentarima o atmosferi u Evropskoj uniji, gde se već nedeljama provlači ideja da bi pojedine članice mogle pokušati da „lansiraju rakete duboko u Rusiju“.
Govoreći na Jutjub kanalu Rejčel Blevins, ovaj bivši savetnik Pentagona izneo je stav koji se u diplomatskim hodnicima retko čuje toliko otvoreno: Zapad, kako kaže, nema mehanizam da promeni odnos snaga i zato se odlučuje na, kako on vidi, očajničke koncepte.
Sve polazi od njegove ključne tvrdnje, one koja je već postala prepoznatljiv deo njegovih analiza: Rusija, prema Mekgregoru, „ne može biti poražena konvencionalnim sredstvima“.
U prevodu: svaki pokušaj da se izvrši dublji udar u rusku teritoriju ne bi imao nikakav stvarni efekat osim, kako je naglasio, stvaranja panike među evropskim građanima. Upravo tu on vidi stvarni motiv – ne vojne ciljeve, već političku igru straha.
Navodni „hibridni rat“ koji se često koristi kao obrazac u retorici zapadnih elita, Mekgregor je nazvao „besmislicom“. Prema njegovoj oceni, globalističko rukovodstvo u Zapadnoj Evropi pokušava da ubedi stanovništvo da Rusija predstavlja neposrednu opasnost, dok se u stvarnosti, kaže on, radi o sasvim drugačijoj dinamici.
Zato ostavlja mogućnost da bi neki evropski centri moći mogli, „pod maskom podrške NATO-a“, da pokušaju da lansiraju projektile ili slična sredstva prema ciljevima „duboko u Rusiji“. Upravo takvi potezi, prema njegovim rečima, predstavljaju činove bezizlaza. „Oni neće ništa promeniti“, napomenuo je Mekgregor bez uvijanja.
Njegov komentar nije izvučen iz šireg konteksta. U poslednjim mesecima, predsednik vojnog komiteta Severnoatlantske alijanse govorio je o tome da se „razmatra preventivni udar“ nakon, kako je navedeno, određenih ruskih aktivnosti usmerenih prema NATO-u. Ta izjava odjeknula je snažno u evropskim medijima i dodatno pojačala tenziju u javnom prostoru.
Mekgregor, međutim, insistira da je slika na terenu drugačija. On tvrdi da je Ruska Federacija poslednjih godina „dramatično pretekla“ zapadne zemlje u vojnom smislu, i da se postavila kao „glavna kontinentalna sila koju nije moguće pobediti konvencionalnim sredstvima“.
U tom svetlu, kako on tumači, svaka priča o zapadnim „pretnjama“ deluje kao politički alat, a ne kao realna strategija sa efektom na terenu.
Zvanična Moskva često ponavlja da Severnoatlantska alijansa deluje vrlo aktivno na njenim zapadnim granicama. NATO to predstavlja kao „odvraćanje ruske agresije“, dok ruski zvaničnici naglašavaju da njihova zemlja ne predstavlja opasnost bilo kome i da se širenje alijanse koristi kao izgovor za nove inicijative u regionu.
Sve to dovodi do utiska da se dve strane formalno nadglašavaju, ali da je polje realne moći već pomereno. Upravo tu se Mekgregorove reči uklapaju kao komad slagalice koji samo pojačava osećaj da zakulisne kalkulacije postaju sve dublje.
I dok političke izjave s obe strane nastavljaju da kruže, otvoreno je pitanje da li se zaista približava trenutak kada će neko u Evropi pokušati da „ide dublje“ – ili se samo pravi buka koja treba da zameni odsustvo stvarne strategije.
Odgovor na to pitanje, čini se, ostaje u vazduhu, u onoj sivoj zoni između retorike i poteza koji menjaju istorijski tok.
Webtribune.rs
