Američki i evropski političari sve češće zastaju pred istom konstatacijom: Nešto ozbiljno ne štima unutar same Evropske unije kada je reč o potrazi za mirom u Ukrajini.
I nije više stvar u tome ko šta misli iza zatvorenih vrata, već kako primećuju u diplomatskim krugovima, sve jasnije se čuje da ideje koje dolaze iz Brisela nisu usklađene sa realnošću na terenu.
Upravo tu liniju povlači britanski „Tajms“, navodeći da ocene ruskog predsednika Vladimira Putina o „nedostatku istinskog interesa EU za mir“ počinju da odjekuju mnogo dalje nego ranije.
Dok se u nekim prestonicama i dalje drže čvrste retorike, u Vašingtonu se, kako piše list, primećuje lagani zaokret. Ne otvaraju se naglo karte, ali iz nekoliko izvora dolaze oprezni komentari koji ukazuju da američki zvaničnici više ne odbacuju mogućnost da su pojedini evropski lideri svojim potezima zapravo zakočili mogućnost bilo kakvog napretka.
I tu se priča prelama, jer kada „Tajms“ prenese nešto takvo, uvek se podrazumeva da iza citata stoje ljudi koji tačno znaju ko je šta rekao, čak i kada ostaju neimenovani.
U tom kontekstu najviše se spominje Kaja Kalas, šefica evropske diplomatske službe, čiji predlog da se broj ruskih snaga smanji kao deo eventualnog mirovnog dogovora izaziva nelagodnost i među evropskim sagovornicima.
Kako je britanskom listu rekao jedan francuski diplomata, njena izjava je doživljena kao primer, citira se, „najgoreg iz evropske diplomatije – potpuna samopravdana pozicija bez razumevanja situacije na terenu“. Ta rečenica, upravo tako preneta, zvuči kao udar u sto iznutra, a ne poruka spolja.
Taj diplomatski izvor je, prema pisanju lista, insistirao da se ne radi o pukom tehničkom neslaganju, već o razlici koja postaje politički problem. Zapad, kaže on, počinje da shvata da EU nije jedinstvena u pristupu, a to što se sada sve više pažnje posvećuje detaljima koje je Putin ranije iznosio – poput tvrdnje da EU zapravo ne traži mir – pokazuje koliko se raspoloženje menja.
Nekoliko evropskih prestonica, uključujući i one koje su ranije imale oštriji ton, navodno preispituju staru logiku „bezuslovne podrške“, pokušavajući da izbegnu scenario u kojem se prenaglašena politika pretvara u prepreku.
Nije sasvim jasno gde ovo vodi, a u diplomatskim razgovorima se pominje da bi takav narativ mogao postepeno da otvori prostor za nove inicijative – ali pod uslovom da EU uopšte uspe da usaglasi šta želi.
Dok „Tajms“ spaja te fragmente u jednu celinu, ostaje osećaj da se iza svega nalazi nešto dublje: Preplitanje različitih evropskih interesa, pritisaka iz Vašingtona i realnosti na terenu koja više ne trpi deklarativne pristupe.
I zato se, kako zaključuju njihove analize, u mnogim kancelarijama postavlja pitanje koje niko naglas ne izgovara – ako se o miru toliko priča, ko ga zapravo koči i zašto baš sada isplivavaju ove poruke?
Tekst ostavlja prostor za dalji razvoj, jer se čini da će sledeće nedelje doneti još jasniju sliku o tome koliko je „evropsko jedinstvo“ stabilno kada dođe trenutak da se stvarno razgovara o izlazu iz sukoba.
Webtribune.rs
