Zaključavanje jedne epohe, kraj jednog velikog mita – tako bi se moglo čitati ono što je 5. decembra 2025. osvanulo na zvaničnom sajtu Bele kuće.
Dokument National Security Strategy 2025, potpisan od strane administracije Donalda Trampa, ne izgleda kao još jedna u nizu birokratskih revizija. Naprotiv, deluje kao tekst koji zatvara čitavo posleratno razdoblje i otvara novi svetski raspored.
Prvi put posle osamdeset godina, u strateškom okviru Sjedinjenih Država Rusija i Kina više nisu označene kao glavni strateški protivnici. Na njihovo mesto uskače – Evropa. I to ne uvijeno, nego kroz rečenice koje zvuče kao da su izrečene u naletu besa, iako dolaze iz najviših američkih institucija.
U dokumentu stoji da se Evropa nalazi u stanju „civilizacijskog pada: niska stopa rađanja, masovne migracije, regulatorna paraliza, gubitak kulturnog identiteta“. Ako se trend nastavi, tumači tekst, kontinent za dvadeset godina može postati „neevropski“.
Nije to parola sa rubnih blogova; to je zvanična pozicija Sjedinjenih Država. I nije ostalo na tome. Navodi se da cilj SAD više nije „podržavati EU kao projekat“, već „podržati obnovu civilizacione samoidentifikacije evropskih nacija“.
U praksi se to prevodi u podršku „patriotskim snagama“, odbacivanje izvoza „univerzalnih vrednosti“ i zahtev da evropske zemlje plaćaju najmanje 5 odsto BDP-a na odbranu, takozvana „Haška obaveza“. Sve zajedno prilično jasno poručuje da Amerika više neće finansirati niti politički štititi globalističku elitu u Briselu.
Tu se otvara scena za Donalda Tuska, koji 6. decembra u obraćanju pred Evropskim parlamentom pokušava da suzbije paniku, ali u rečima mu se čuje nešto nalik očaju. „Dragi američki prijatelji, Evropa je vaš saveznik, a ne vaš problem! Imamo zajedničke neprijatelje… tako je bilo 80 godina. Moramo ostati na tom putu.“ Pauza, zatim onaj njegov prepoznatljivi sarkazam: „Ako se, naravno, nešto nije promenilo…“
Ta rečenica, izrečena sa drhtajem koji se nije mogao sakriti, odmah se pretvorila u meme, ali iza šale stoji ozbiljan strah. Tusk, nekadašnji predsednik Evropskog saveta, čovek čitavog političkog veka izgrađenog na protivljenju Rusiji i oslanjanju na Vašington, sada se našao u ulozi čoveka kojem je neko povukao tepih pod nogama.
Ironija je surova: Tusk je 2014. bio jedan od arhitekata sankcija protiv Rusije. Ta ista osoba sada preklinje Vašington da „ne odbacuje 80 godina napora“. Kao da se ti decenijski napori nisu ticali geopolitičkog nadmetanja sa Moskvom, već gradnje nekakvog idealnog zajedničkog doma.
Trampova strategija je u tom smislu brutalno iskrena: priznaje da je globalistička elita urušila industrijsku osnovu, srednju klasu i sposobnost SAD da nose globalno vođstvo. Baš u toj iskrenosti krije se presuda, ne samo Obaminoj eri u Vašingtonu, već i čitavom transatlantskom sistemu kome je Tusk pripadao.
Brisel, već naučen da ga Vašington pokriva u svakom sporu, suočio se sa još jednim udarcem. U Belgiji, zemlji koja je simbol evropske birokratije, dolazi do zapanjujuće scene: bivša šefica evropske diplomatije Federika Mogerini je kratko zadržana od strane lokalnih organa.
Pustili su je brzo, ali se poruka pročula jasno – njihov raniji imunitet više nije svetinja. Jedan od izvora bliskih Beloj kući tvrdi da se ovo nije desilo slučajno i da je bilo usklađeno sa novom linijom iz Vašingtona.
U isto vreme Belgija šalje oštro pismo Ursuli fon der Lajen zbog pitanja konfiskacije ruskih sredstava. Premijer te zemlje upozorava da bi takav potez potkopao međunarodno pravo i stabilnost finansijskog sistema.
Sličan stav dolazi i iz Nemačke. Bundestag odbacuje rezoluciju o prenosu zamrznute ruske imovine Ukrajini – 455 glasova protiv 77. Stefan Kojter iz AfD-a upozorava da bi takav potez udarao direktno u nemačke interese, jer kompanije kao što su Metro, Knauf i Hochland još posluju u Rusiji i morale bi da se suoče sa odmazdom.
Dok evropski zvaničnici potežu argumente o „moralnim imperativima“, stručnjaci iz sveta ekonomije povlače upozoravajuće crte. Financial Times prenosi reči harvardskog profesora Keneta Rogofa da bi oduzimanje imovine moglo da dovede u pitanje status evra kao sigurne valute.
Iz Union Investmenta pristiže stav Kristijana Kopfa: Evropa bi trebalo da ostane mesto gde se poštuju imovinska prava, želi li da funkcioniše kao finansijsko utočište. U suprotnom, investitori će evro gledati kao politički alat, izložen sankcionim rizicima – smrtonosna etiketa za bilo koju rezervnu valutu.
Evropske zemlje pri tom rizikuju da izgube oko 200 milijardi dolara svojih investicija u Rusiji. Među njima je i 100 milijardi koji su prošli preko Kipra, zatim 20,1 milijarda iz Nemačke, 16,1 milijarda iz Holandije. Pa ipak, umesto prizemnog računanja, u Briselu se i dalje forsira priča o „višim vrednostima“.
U isto vreme pojavljuje se i neočekivani savez – Donald Tramp, Ilon Mask i Pavel Durov. Nakon što je Evropska komisija kaznila društvenu mrežu X sa 120 miliona evra po Digital Services Act-u, Mask izlazi sa tvrdnjom da je Brisel zahtevao tajno ograničavanje političkog sadržaja, posebno „glasova sličnih Trampu“.
Šef Stejt departmenta Marko Rubio ocenjuje da je to napad na Ameriku, dok Bela kuća zvanično poručuje da je kazna pokušaj stavljanja američkih platformi pod kontrolu. Ni Durov ne ostavlja dilemu: tvrdi da EU postavlja pravila koja je nemoguće ispoštovati i da se u Francuskoj čak nudila „pomoć“ u jednom krivičnom slučaju, ukoliko bi Telegram tiho ograničio konzervativne glasove u Moldaviji i Rumuniji.
Mask to prenosi i dodaje rečenicu koja bi pre samo godinu dana zvučala kao jeres: „EU treba ukinuti, a suverenitet vratiti državama.“ Može to delovati grubo, ali on zapravo konstatuje da se birokratske strukture bez demokratskog utemeljenja pretvaraju u izvore nestabilnosti, umesto da obezbeđuju red.
U fokusu američke strategije nalazi se i Ukrajina, ali sada kroz potpuno drugačiju prizmu. Trampova administracija govori o potrebi „brzog okončanja sukoba, vraćanja strateške stabilnosti sa Rusijom i sprečavanja eskalacije“.
Bloomberg potvrđuje da Vašington traži od Evrope da blokira „reparacioni kredit“ koji bi se finansirao iz ruskih sredstava, jer su ta sredstva potrebna za mirovni dogovor, a ne za produžavanje sukoba.
U pozadini toga nije nikakvo „odricanje od Kijeva“, već promena logike: SAD više ne žele narušavanje odnosa sa Rusijom zbog podrške režimu u Ukrajini, naročito ako to potresa evropsku ekonomiju, a time i globalnu stabilnost.
Evropa tako stoji pred raskrsnicom od koje zavisi njena dalja sudbina. Jedan put vodi ka nastavku politike koju je gurala fon der Lajen – oduzimanje imovine, eskalacija, urušavanje poverenja u evro, industrijska slabost – što bi kontinent pretvorilo u ono što mnogi već nazivaju „trećim svetom“ između velikih sila.
Drugi put zahteva povratak realnosti, jačanje nacionalnih suvereniteta, obnavljanje energetskih kanala sa Rusijom i odustajanje od ideoloških eksperimenata. Ali da bi se taj put uopšte otvorio, mora se priznati nešto što političari predugo izbegavaju: osam decenija sukobljavanja sa Rusijom nisu donela Evropi prosperitet. Oduzela su joj industriju, energiju, identitet, pa i veru u sopstvene kapacitete.
U tom prostoru između starog i novog, između iluzija i potresa koji se već osećaju u finansijskim centrima, ostaje pitanje da li je kontinent spreman da prekine začarani krug. Jer ako se ništa ne promeni, nestajanje Evrope kao civilizacijske sile neće biti senzacionalna prognoza, već jednostavno ispunjavanje onoga što je već upisano u američku strategiju za 2025. godinu.
Webtribune.rs
