Posle pitanja prof. dr Milomira Stepića može li se sovjetski slom tumačiti ne kao regresija, već kao kutuzovljevsko povlačenje, odnosno – defanziva kao preduslov ofanzive, i – može li se analogija potražiti u raspadu Jugoslavije i srpskoj sudbini (?) usledilo je novo novinarsko pitanje.
* Deluje kao da se početni projekat, bez obzira na glavu u kojoj je zamišljen, oteo kontroli i doveo do strahovitih gubitaka i da su se s pravom istinske ruske patriote zapitale da li se u tom metežu izgubio smisao ogromne ruske žrtve u 20. vijeku…
– Ne kažem da je to projekat, niti da je zamišljen u nekoj glavi. Samo razmišljam na jedan nekonvencionalan način, a možda se on pokaže kao ispravan. Rusi su nesumnjivo platili previsoku cenu zbog sovjetske avanture. Mada, među samim Rusima ima i drugačijih mišljenja o tom razdoblju. Na primer, sa stanovišta geopolitičkog identiteta, čak i neki stari evroazijci „belog“ profila, kao što je P. Savicki, smatraju da se Rusija vratila sebi, tj. od evropejštine i veštačke pomorske orijentacije koju je simbolizovao Sankt Peterburg kao prestonica na obali Finskog zaliva, ka tradicionalnom kontinentalizmu čija je personifikacija Moskva kao glavni grad u središtu nizije.
Ipak, činjenice potvrđuju da i za Ruse, kao za Srbe, važi teza o „izgubljenom 20. veku“. Veliki greh komunizma i sovjetske države traži rusko ispaštanje i pokajanje, kao što isto to zahteva greh srpskog jugoslovenstva i titoizma. I jedni i drugi već dugo ispaštaju, ali nisam siguran da su se (još) iskreno pokajali.
* Kakav je srpski bilans pada Berlinskog zida?
– Berlinski zid nije pao, već je srušen. I bukvalno i simbolički. Sa njim je razoren i čitav jedan geopolitički sistem u kome je titoistička, antisrpska Jugoslavija imala važnu ulogu. Srbi su bili ubeđeni da će ona trajati beskrajno i nisu pripremali, ni sebe, ni svoju svetsku poziciju, za ono što će doći posle. To je suštinska greška. Hrvati su, na primer, decenijama radili na rušenju Jugoslavije, iako im je ona bila nacionalni „inkubator“.
Srpska politička nomenklatura nije odmah na početku, kada je postalo jasno da je nestanak zajedničke države neminovan, izvršila hitnu, radikalnu i sveobuhvatnu detitoizaciju i dejugoslavizaciju. U vojsci, obrazovanju, nauci, kulturi, medijima, administraciji, nazivima ulica i firmi. Ti „repovi“ ostali su do danas i vrše svoju destruktivnu funkciju.
Nacionalna borba za opstanak tako nije dobila jasan strateški cilj oličen u stvaranju integralne srpske države, upalo se u zamku dugog rata umesto brze pobede, često se lutalo u rešavanju konkretnih pitanja, olako se dopuštalo sažimanje i fragmentacija prostora pod stupidnom parolom „teritorije neće biti važne jer se ceo svet ujedinjuje“. Ipak, u neodgovarajućim međunarodnim okolnostima srpski bilans posle nestanka Berlinskog zida nije potpuno poražavajući. Ako se bude radilo kao da je „čaša do pola puna“, a ne „do pola prazna“ – postoje šanse za rešavanje srpskog pitanja u novim geopolitičkim okolnostima. Veliki problem je što se u srpskim glavama još zadržao ugrađeni „čip“ tzv. avnojskih granica koji veliki i mali srpski suparnici vešto koriste.
Neojugoslovenstvo kamuflirano tobože benignom jugonostalgijom cveta i propagandno se podržava naročito u većim srpskim gradovima – Beogradu, Novom Sadu, Banjaluci.
* Kakve su mogućnosti za ostvarivanje slovenskog projekta u okviru evroazijstva s obzirom na civilizacijske razlike?
– Sloveni, iako pripadaju istoj, indoevropskoj grupi naroda, oštro su verski, pa tako i civilizacijski podeljeni i antagonizovani. Tokom Hladnog rata nalazili su se u istom geopolitičkom bloku, ali su to zapadni Sloveni doživljavali kao rusku okupaciju. Analogno, deo južnih Slovena na zapadu Jugoslavije smatrao se žrtvom navodne srpske hegemonije. I danas su među njima razmere rusofobije i srbofobije ogromne.
Naravno, i jedna i druga su generisane i podgrevane sa Zapada u nameri da ih zadrže u svom krugu, te u vidu antemurale christianitatis prevashodno koristi protiv „istočne pretnje“. Ovo ne znači da bi slovenski podprojekat, kao deo ukupnog evroazijskog projekta, trebalo unapred otpisati. Naprotiv!
Moguće je da slovenstvo od utopijskog preraste u realan integracioni činilac na novim osnovama, pod uslovom da za to Rusija bude imala interesa, snage i suptilnosti.
* Može li, u budućoj borbi za teritoriju i resurse, doći do sukoba Rusije i Kine?
– Danas Rusiju i Kinu drži zajedno otvorena američka pretnja na svim poljima. Ali, tu je i veliki, epohalni, za njihovu i svetsku budućnost primaran zajednički rusko-kineski interes – eliminisanje dominacije SAD u Evroaziji i svođenje njihove interesne sfere na monroovske gabarite. Sve dok to ne postignu, partnerstvo, a ako zatreba i prava osovina Moskva-Peking, logična je. S druge strane, Vašington sve čini da ih razdvoji, jednu od njih veže za sebe i onda se obračuna sa onom drugom jer sa „udruženim varvarima“ ne može.
U stvari, već je došlo vreme da ne može ni sa jednim. Pitanje je šta će biti posle. Bez zajedničkog neprijatelja, obnavljanje rivalstva Kine i Rusije je moguće, čak vrlo verovatno. Jer, kako kaže kineska poslovica: „Kao što ne mogu da budu dva Sunca na nebu, ne mogu da budu ni dva Cara na Zemlji“. Uprkos tome, sukob nije neizbežan.
Sve dok budu uredno i po odgovarajućoj ceni snabdevani gasom i naftom, Kinezima se ne isplati da udare na Ruse (radi se o nuklearnim silama!). Demografska disproporcija i eventualna kineska migraciona transgresija je već nešto drugo, mada je teško očekivati da baš masovno pohrle u negostoljubivi Sibir. Uostalom, nisu tek tako 2004. rešeni granični sporovi i ažurirana granična linija (još 1728. nju je utvrdio grof Sava Vladislavić), već kao zalog dobrih odnosa.
* Upravo je grof Sava Vladislavić, koji je svojim strateškim umom dugo proučavao kinesku civilizaciju, svojevremeno izjavio da Rusija ne bi trebalo nikada da ratuje sa Kinom. Postoji li mogućnost da se NJemačka od atlantizma okrene evroazijstvu, ako uz sanitarni kordon imamo i platformu Kina +17 u sličnoj funkciji razmeđavanja?
– Nemačka je ekonomski moćna u globalnim razmerama i politički uticajna u evropskim razmerama, ali ipak okupirana zemlja. NJen kulturni identitet je mitteleurop-ski, a geopolitički kod kontinentalistički, telurokratski.
Kao poražena, bez ikakvih mogućnosti da odlučuje, po kazni je posle Drugog svetskog rata podeljena tako da je njen zapadni deo prinudno, veštački uključen u pomorski, atlantistički svet Zapada, dok je onaj istočni, takođe silom, ali geopolitički logičnije, pripao telurokratskom Istočnom bloku. I posle pripajanje istočnih lendera SR Nemačkoj, koje se pogrešno naziva ujedinjenjem, ona nije bila u stanju da se izvuče iz američkih kandži.
U Vašingtonu, Londonu i Parizu tradicionalno postoji strah od osovine Berlin-Moskva, od veze nemačke organizacije, tehnologije i kapitala, sa ruskim prostranstvom, prirodnim resursima i duhovnom snagom, od geopolitičkog savezništva „džina u srcu Evrope“ i „džina u srcu Evroazije“. Zato u pojasu od Baltika do Balkana, u toj tzv. Međuevropi koja transgresiono-regresiono osciluje „po paraleli“, zapadne sile umeću barijeru – nekada zonalnu, a nekada linijsku.
Posle Prvog svetskog rata bio je to sanitarni kordon, a posle Drugog svetskog rata „gvozdena zavesa“, koju su očigledno u Novom Hladnom ratu pomerile u nekim sektorima i do samih granica Rusije. Vidimo da i Kina kao sila u dolasku, uprkos trenutno dobrim odnosima sa Rusijom, pa i sa Nemačkom, želi takođe da napravi klin Inicijativom Kina+17 duž istog intermarium-a.
Dakle, nemačko okretanje od atlantizma ka evroazijstvu biće moguće samo u kontekstu rusko-kineskog „velikog geopolitičkog poduhvata“ potiskivanja SAD iz Evroazije. Drugačije – ne.
* Opet se sudbina svijeta odlučuje u Evroaziji. U čemu vidite glavni zadatak Rusije?
– Primetno je da se u poslednje dve decenije sve više potencira čitava Evroazija kao geopolitička pozornica, a ne posebno Evropa i Azija. To je sasvim razumljivo jer je Evroazija jedinstveno kopno, najprostranije, najmnogoljudnije, resursima najbogatije i ekonomski najmoćnije, ali i najheterogenije i najkonfliktnije.
SAD, uprkos relativnom slabljenju, toliko su dominantne da će njihova eliminacija iz Evroazije biti moguća samo pod uslovom da Rusija i Kina – ne dozvoljavajući da Vašington instrumentalizuje Indiju i zavadi regionalne sile – dogovore raspodelu zona geopolitičke odgovornosti.
To znači da se Kina ne rasplinjuje, već se fokusira na Daleki istok, jugoistočnu Aziju i zapadnu polovinu Pacifika, da Rusija ne rasipa snagu, nego prvenstveno deluje u Evropi i na Bliskom istoku, a da kondominijumski upravljaju centralnom Azijom.
Glavni zadatak Rusije biće da uporedo jača na unutrašnjem planu i privlači evropske zemlje u svoju orbitu na spoljašnjem planu. Jednu po jednu, u grupama ili en bloc – zavisiće od prilika.
U tu svrhu će, uz (neo)klasične geopolitičke instrumente, morati beskompromisnije u upotrebu da uvodi i one postmoderne, čak ultrapostmoderne, avangardne.
* Na šta mislite kada kažete ultrapostmoderne i avangardne?
– Donedavno smo s nevericom slušali kako su naftovodi i gasovodi postali oruđa geopolitike. Ili, kako Rusi pobadanjem zastavice obeležavaju svoju zonu nekada bezvrednog arktičkog podmorja, a severni plovni put postaje za Kinu važan „polarni Put svile“. U geopolitičkom ključu se razmatra i budući značaj 5G mreže.
Danas je i deci u osnovnim školama širom sveta jasno da su vakcine postale više sredstvo geopolitičkog nadmetanja, nego spasavanja čovečanstva od zaraze. Voda i hrana to već jesu, a sutra će to biti još više. I ko zna šta će sve biti instrumenti geopolitike u budućnosti: mentalni menadžment, dirigovanje stalnim vetrovima i morskim strujama, preusmeravanje asteroida…?
* Šta su srpske zemlje za Rusiju? Šta bi trebalo da budu s obzirom na sličnu istorijsku sudbinu, i s obzirom da smo trajno označeni kao ruski faktor na Balkanu?
– Ma koliko se (neki) Srbi nepotrebno upinjali da opovrgnu da su „balkanski Rusi“ i „konjovoci ruskih kozaka do toplih mora“, zapadne zemlje neće odustati od te percepcije. To je geopolitička konstanta. Zato treba prekinuti sa trošenjem nacionalne energije na demantovanje tog njihovog stava. Srpske zemlje, a ne samo Srbija, imaju predispozicije i u perspektivi mogu da postanu važna, glavna poluga balkanskog fragmenta pomenute ruske zone geopolitičke odgovornosti u preoblikovanju Evroazije.
Stoga je nužno da Moskva još direktnije, još hrabrije orijentiše svoj geopolitički vektor prema srpskom činiocu, da ga dodatno i višedimenzionalno osnaži i otvoreno promoviše u svog neprikosnovenog regionalnog „favorita“ zaduženog za kontrolu sadašnjih eksponenata atlantizma. A srpski činilac treba da se bez kompleksa samopreporuči.
Sve to će podrazumevati temeljnu geopolitičku rekonfiguraciju postjugoslovenskog dela „disfunkcionalnog Balkana“, ali ne na način kako se to u vidu probnih balona predlaže na Zapadu, već onako kako proističe iz prekomponovane Evroazije.
* Kažete da su pravi pobjednici Drugog svjetskog rata Amerikanci – zašto?
– Velike evropske sile su iz rata izašle ili poražene, ili do krajnjih granica iscrpljene, ili Pirovi pobednici. Gubitnička Nemačka bila je razorena, ekonomski uništena, podeljena na okupacione zone i opravdano stigmatizovana, Francuska zbog minorne uloge na nivou pokreta otpora marginalizovana, a Velika Britanija postala „tigar od papira“ koji je ubrzo počeo da gubi kolonijalne posede širom sveta. SSSR je zvanično izgubio 26,6 miliona ljudi (12 miliona vojnika i 14,6 miliona civila), a zapadni deo de facto pretvoren u „sprženu zemlju“.
Suprotno njima, SAD nisu ratovale na sopstvenoj teritoriji, vojna industrija je pokrenula čitavu ekonomiju, bez velikih gubitaka i ratnih napora formirali su prostran „mostobran“ na zapadu Evroazije i na nešto teži način duž ostrvskog lanca na njenoj pacifičkoj fasadi, hvatajući je tako u globalna geostrategijska klješta, a potom i u potpuno okruženje. Stvaranjem sistema vojnih baza, proliferacijom vazala i tzv. paktomanijom ostvarili su kontrolu najvažnijih plovnih puteva i ključnih tačaka.
Stvorili su finansijsko-ekonomski sistem shodno svojim interesima i nametnuli ga čitavom svetu. Uspostavili su primat u većini međunarodnih institucija, koje su, što nije nevažno, po pravilu locirali na istočnoj i zapadnoj obali „transatlantske zajednice“ koja je postala centar sveta. Biće veoma, veoma teško evroazijskim silama da odseku pipke toj hobotnici.
* Rusija u sebi nosi pobjednički ratnički duh, ona je i pobjedu u Drugom svjetskom ratu iznijela preinačivši usvojeni ideološki model. Možemo li govoriti o američkom porazu ako svijet činjenično prebiva u duhovnoj, kulturnoj i civilizacijskoj potčinjenosti vesternizovanoj slici svijeta? Možemo li govoriti o istinskoj pobjedi ako ostajemo pod tuđim kulturnim modelom?
– Uklanjanje SAD sa trona i sedanje kinesko-ruskog dvojca neće biti pobeda ako ostanu da važe tzv. zapadne vrednosti i isti model globalnog upravljanja. Tako neće doći do suštinske promene i drugačijeg, boljeg sveta. Biće to samo „sjaši Kurta, da uzjaše Murta“.
Zapad je tokom nekoliko vekova svoje dominacije gotovo sve oblikovao prema svom liku i interesu – čak i simbole kao pokazatelje svog predvodništva. Tako, svi znamo da je nulti meridijan, prema kome se računa geografska dužina, tj. istočna i zapadna hemisfera, povučen kroz londonski Grinvič. Moglo se tako Britancima: vladali su svetom i bili „Imperija gde Sunce nikada ne zalazi“. Nije se to promenilo ni tokom američkog „vakta“, budući da su SAD „britanski velikodržavni projekat“. Ali, možda će nove generacije na časovima geografije učiti da je početni meridijan pekinški? Eto konačnog ostvarenja drugosrbijanskog sna: Srbija će biti na zapadu.
(Sa prof. dr Milomirom Stepićem je razgovarala Milana Babić, profesorka srpskog jezika i predsednica Književnog udruženja „Susret“ iz Trebinja)
(standard.rs)
