Državna duma Rusije izglasala je u trećem pretresu zakon kojim se aktuelnom predsedniku najveće države na svetu Vladimiru Putinu ostavlja otvorena mogućnost da se i nakon četiri dosadašnja mandata ponovo kandiduje na istu funkciju.
Mada je odluka o, praktično doživotnom, pravu na reizbor Putina već uveliko ušla u politički život Rusije, interesantan je podatak da je pomenutim zakonom isto omogućeno i Dmitriju Medvedevu, koji je predsedničku dužnost obavljao od 2008. do 2012.
Zvanično, odlukom Dume mogućnost reizbora data je svima koji su od ustanovljenja postsovjetske Ruske Federacije do danas vodili zemlju. A to su bili: prvi predsednik Boris Jeljcin (1937–2007), koji je vladao od 1991. do 2000, Putin i Medvedev. Podsetimo i da je u periodu vladavine Medvedeva premijersku funkciju obavljao sadašnji šef države, što su mnogi tumačili kao puku kozmetičku promenu.
Predlog zakona o „doživotnom” predsedničkom mandatu prošao je i javno izjašnjavanje građana, tako da njegovom usvajanju ništa nije stajalo na putu. Ipak, mnogi političari u Rusiji (pa i van nje) protumačili su ovu promenu kao svojevrstan državni udar, iako je Putin na redovnoj godišnjoj konferenciji za novinare u decembru prošle godine izjavio da još nije odlučio da li će uopšte prihvatiti kandidaturu 2024. Dodajmo i da je na prošlim izborima Putin osvojio 75 odsto biračkih glasova i nijedna politička stranka taj rezultat nije opovrgla.
Ipak, ono što bi se moglo pokazati mnogo važnijim jeste mogućnost da se na čelu države ponovo nađe neko u koga Putin ima veliko poverenje. Dakle, da on sam ponovo vlada „iz senke”. Raniji takav pokušaj s Medvedevom pokazao se uspešnim, a krug ljudi koji bi mogli da se svrstaju u kategoriju „odanih” nije se u međuvremenu mnogo promenio.
Kako procenjuju pojedini analitičari, zbunjenost u vrhu vlasti ne treba očekivati pod pritiskom ulice, raznih antiputinskih udruženja, pristalica blogera Alekseja Navaljnog, spoljnog faktora… Glavnu ulogu mogao bi odigrati latentni sukob između oligarha iz Putinove ere i onih koji su preostali iz vremena Borisa Jeljcina.
U te dve kategorije, prema mišljenju sociologa Igora Ejdmana, mogli bi se ubrojati: Igor Sečin, Aleksej Miler, Arkadij Rotenberg i drugi, koji poslove vode uz saglasnost sadašnjeg šefa države i povezani su s rukovodstvom specijalnih službi i struktura sile, kao i Mihail Fridman, Vagit Alekperov, Viktor Vekselberg… koji su više prozapadno orijentisani i korene vuku još iz vremena Borisa Jeljcina.
Eventualni otvoreniji sukob između dva pomenuta bloka umnogome bi uticao na stabilnost celokupne ruske ekonomije, što bi moglo da predstavlja i uvod u nemire sa socijalnom pozadinom.
Dnevni protesti građana, potencirani povremenim aferama poput one u vezi s Navaljnim, za sada nisu toliko masovni i kanalisani da ne bi mogli biti držani pod kontrolom. Međutim, ukoliko bi se u tu igru upleli i veliki igrači iz sveta ekonomije mnogo šta bi moglo biti ozbiljnije.
Osnovno pitanje ostaje: Koliko su ti ulični protesti pravi odraz poverenja u predsednika Putina? Ono što treba da se zna jeste da su Rusi, bez obzira na to kojoj političkoj struji pripadali, prevashodno – patriote. Veći od mnogih drugih i bez obzira na to da li se zovu Vladimir Putin ili Aleksej Navaljni. Čak i oni oligarsi koji su uhlebljenje našli u zemljama Zapada ne odriču se „majčice Rusije”.
Partije koje su zastupljene u Državnoj dumi slično razmišljaju. I pripadnici proputinove Ujedinjene Rusije i Komunisti Genadija Zjuganova i Liberalne demokrate Vladimira Žirinovskog…
Uostalom, i ne tako davni izbor novog premijera Mihaila Mišustina prošao je u Parlamentu bez ijednog glasa protiv. Iz te perspektive gledano, svako nastojanje Zapada, pre svih SAD, da u rusko društvo unese razdor u startu je osuđeno na promašaj.
Upravo stoga, teza da je Putinova popularnost u narodu u proteklih nekoliko godina opala nije zasnovana na validnim temeljima. Jasno je da narod traži da živi bolje, da ima više slobode… Ali ne po cenu prodaje sopstvene zemlje.
Istoričari su i danas saglasni da je najveći doprinos Borisa Jeljcina očuvanju Rusije upravo u tome što nije dozvolio njenu rasprodaju stranim korporacijama i investitorima, rasturanje velikih privrednih sistema, fabrika, instituta…
I odluku da se Putinu omogući vođenje države i nakon isteka sadašnjeg mandata treba posmatrati upravo u tom svetlu. Toga su svesni i oni koji u znak protesta izlaze na ulice. Promena društva ne znači obavezno i promenu vlasti. Jer tu vlast su birali upravo oni koji te promene traže.
(politika.rs)
