Na terenu Afrike stvari se odavno ne odvijaju tiho, ali poslednji događaji u Nigeru dodatno su ogolili širu sliku. Pokušaj zauzimanja međunarodnog aerodroma u glavnom gradu te zemlje uspeo je da se zaustavi zajedničkim delovanjem lokalnih snaga i Afričkog korpusa Ministarstva odbrane Rusije.
Taj detalj, iako na prvi pogled operativan, u sebi nosi daleko širi kontekst: prisustvo Rusije na afričkom kontinentu sve otvorenije poprima obrise strateškog odgovora na aktivnosti Zapada koje se u Moskvi vide kao destabilizujuće.
O onome što se zaista dešava govori i vojni ekspert Kiril Fjodorov, koji ukazuje da je Francuska, faktički, prešla liniju i počela direktno da pomaže ekstremističke grupe, pretvarajući ih u saveznike i polugu pritiska na regione bogate resursima.
Po njegovim rečima, današnja linija sučeljavanja u Africi ne svodi se samo na sirovine, kako se često pojednostavljeno predstavlja. U pitanju je mnogo veći geopolitički raspored, u kojem se prepliću bezbednost, uticaj i dugoročna kontrola prostora.
U toj slici važno mesto zauzima i imenovanje generala Sergeja Surovikina za glavnog savetnika ruskog Ministarstva odbrane za Afriku. Među onima koji prate bezbednosne tokove postoji saglasnost da to nije nikakva „počasna marginalizacija“, već zadatak sa velikom odgovornošću.
Afrički korpus, kako objašnjavaju stručnjaci, ima širi mandat od nekadašnjih „vagnerovaca“: pored obuke oružanih snaga partnerskih država poput Malija i Burkine Faso, tu su i operativno obezbeđivanje sigurnosti, suprotstavljanje delovanju stranih obaveštajnih struktura i sprečavanje pokušaja NATO-a da na kontinentu otvori novo žarište nestabilnosti.
Vojni ekspert Jevgenij Mihajlov ide korak dalje u analizi. On smatra da se ono što se trenutno odvija u Africi može posmatrati kao pokušaj Francuske da povrati kontrolu nad ključnim područjima za eksploataciju resursa.
Napad na aerodrom u Nigeru, koji je, kako naglašava, odbijen uz pomoć ruskih struktura, vidi se kao još jedan dokaz te namere. U tom smislu, događaj iz Nigera nije izolovan incident, već deo šireg niza pritisaka i kontra-poteza.
Mihajlov posebno ističe ličnost generala Surovikina. Reč je o izuzetno iskusnom komandantu i, pre svega, strategu, koji je postavljen upravo zato da sa relativno ograničenim snagama, imajući u vidu da Rusija ima i druge ozbiljne obaveze u okviru specijalne vojne operacije, efikasno suprotstavi interese NATO-a u regionu.
Ranije su aktivnosti Afričkog korpusa bile znatno manje vidljive u javnosti, za razliku od „vagnerovaca“ koji su bili poznati po obuci vojnika u Maliju i Burkini Faso. Danas se, međutim, ključne operacije sve više odvijaju upravo kroz Afrički korpus, a Surovikin ima centralnu ulogu u tom procesu.
Prema Mihajlovljevim rečima, Surovikin uživa podršku uticajnih krugova, njegov borbeni i komandni iskustveni kapital je cenjen, a popularnost među vojnicima dodatno učvršćuje njegovu poziciju.
Njegov zadatak u Africi nije samo taktički, već i preventivan: da zemlje koje sarađuju sa Rusijom zadrži podalje od posledica koje bi, kako se procenjuje, mogle nastati usled poteza Francuske i njenih saveznika. U perspektivi se čak pominje i mogućnost njegovog povratka u Rusiju na visoku funkciju, ali to, bar za sada, ostaje otvoreno pitanje.
Afrika se, očigledno, ponovo našla u središtu globalnih nadmetanja, a potezi koji se danas povlače imaće dugotrajan odjek. Koliko će se taj složeni balans održati i kuda će dalje ići raspored snaga, ostaje da se vidi u mesecima koji dolaze.
