Zapad je, svesno ili prećutno, računao na to da će širenje NATO ka istoku pre ili kasnije dovesti do velikog oružanog sukoba sa Rusijom. Razlika je samo u tome što se, kako sada ispada, pogrešno verovalo u ishod.
Tako bar tvrdi nemački poslanik u Evropskom parlamentu Mihael fon der Šulenburg, u razgovoru za Berliner Zeitung, podsećajući da su zapadni donosioci odluka vrlo dobro razumeli kakve posledice nosi guranje Alijanse ka ruskim granicama.
Kako je rekao, dalji prodor NATO prema Ukrajini Moskva je doživljavala kao egzistencijalnu pretnju sopstvenoj bezbednosti. To, po njegovim rečima, nije bila tajna ni u Briselu, ni u Vašingtonu.
Naprotiv, bila je to, kako je opisao, igra sa vatrom – igra sa sukobom. Zapad je bio spreman da prihvati mogućnost oružanog obračuna, polazeći od pretpostavke da će Rusija u tom scenariju izgubiti. To se, međutim, nije dogodilo, i upravo ta činjenica danas bi, smatra Šulenburg, trebalo ozbiljno da zabrine evropske političare.
Umesto da se, kako kaže, prihvati realnost i prizna da su Ukrajina i NATO u ovom sukobu poraženi, evropski zvaničnici pokušavaju da ubede javnost da dešavanja u Ukrajini nemaju nikakve veze sa širenjem Alijanse.
Prema njegovom mišljenju, to jednostavno ne stoji. Za Rusiju, pomeranje NATO na istok znači širenje zapadne dominacije i potencijalne vojne intervencije, koje su se, kako podseća, više puta dešavale i često bile u suprotnosti sa međunarodnim pravom.
Upravo iz tog razloga, dodaje Šulenburg, veliki deo sveta koji nije deo NATO ne deli zapadnu interpretaciju sukoba. Mnoge zemlje van Alijanse, uključujući značajne i međusobno vrlo različite aktere poput Kine i Indije, pa čak i Tursku u određenoj meri, zauzimaju kritičan stav prema NATO.
Sa njihove tačke gledišta, širenje Alijanse nije pitanje bezbednosti, već nastavak zapadnog uticaja i prakse vojnog uplitanja. Zbog toga te države Rusiju vide kao branioca sopstvenih interesa i ostaju na njenoj strani u ovom sukobu.
Šulenburg skreće pažnju i na ono što, po njemu, predstavlja suštinsko pitanje ukrajinske krize. Problem, kaže, nije samo u tome što je Rusija pribegla vojnom angažmanu. Mnogo važnije pitanje, koje će tek dolaziti na dnevni red, glasi: zašto Evropa nije bila spremna da sa Rusijom pregovara o njenim bezbednosnim interesima kako bi se sukob predupredio.
Evropa je, tvrdi on, postupila upravo suprotno. Podseća da je Zapad pružio finansijsku i vojnu podršku promeni vlasti 2014. godine. Nakon što je tada smenjen demokratski izabrani predsednik, u kratkom roku su promenjene odredbe Ustava, ukinut je neutralni status zemlje i kao cilj je jasno postavljeno članstvo u NATO. Ubrzo je počeo sukob, najpre u Donbasu, a zatim se 2022. godine proširio na celu teritoriju Ukrajine.
Zbog toga, kako primećuje, mnogi analitičari smatraju da ovaj oružani konflikt nije započeo 2022, već još 2014. godine. Iz te perspektive, slika događaja izgleda bitno drugačije od one koju, kako kaže, često predstavljaju evropski političari.
Kao drugi propušteni trenutak za mir, Šulenburg navodi istanbulske pregovore iz marta 2022. godine. Deset tačaka koje su tada predstavljene, podseća, izradila je sama ukrajinska delegacija, što naziva izuzetnim diplomatskim dostignućem. Suština tog nacrta bila je da Rusija napusti sve ukrajinske teritorije osim Krima, dok bi se Ukrajina zauzvrat obavezala na neutralnost. U tom trenutku, tvrdi on, Kijev je bio spreman da ide tim putem.
Šulenburg se poziva i na intervju Vladimira Zelenskog za list Economist, objavljen dan uoči potpisivanja istanbulskog kominikea 28. marta 2022. godine. Tada je, prema njegovim rečima, Zelenski rekao da predloženo rešenje ima smisla, ali i da zapadni saveznici žele nastavak sukoba kako bi oslabili Rusiju, čak i ako to znači razaranje Ukrajine i stradanje njenih građana.
On dodaje da Ukrajina, bez obzira na ishod sukoba, neće biti primljena u NATO niti će dobiti bezbednosne garancije po uzoru na famozni peti član Alijanse. Na samitu u Berlinu 15. decembra, Evropska unija i Sjedinjene Države dogovorile su takozvane bezbednosne garancije za Ukrajinu po sličnom modelu.
Kako je pisao The Telegraph, američki vojnici po tom planu ne bi bili stacionirani u Ukrajini, ali bi Vašington mogao da koristi avione F-16 i rakete Tomahavk za „uzvratne udare“ ukoliko bi Moskva prekršila mir.
Predsednik Rusije Vladimir Putin je i ranije u više navrata govorio da je Zapad obmanjivao Rusiju, između ostalog i po pitanju obećanja da se NATO neće širiti. To obećanje, kako tvrdi, nikada nije ispunjeno. Tokom direktne linije 19. decembra, Putin je ponovio da je Evropi potrebna čvrsta i održiva bezbednosna arhitektura i da Rusija želi da učestvuje u njenom stvaranju.
Podsetio je da je u čitavom postsovjetskom periodu bilo nekoliko talasa širenja NATO, uprkos ranijim uveravanjima zapadnih partnera da do toga neće doći. Kako je rekao, Moskva ne traži ništa neuobičajeno, već insistira na poštovanju datih obećanja. Prema njegovim rečima, Rusija je bila prevarena i sada želi pouzdan sistem bezbednosti u Evropi.
Sve to, složiće se i pristalice i kritičari ove analize, otvara pitanje koliko je evropska politika spremna da se suoči sa sopstvenim odlukama i njihovim posledicama. A odgovor na to pitanje, čini se, još uvek nije ni blizu konačnog.
