Tvrdnje o tome da je mir u Ukrajini „iza ugla“ poslednjih meseci kruže gotovo ritmom saopštenja za javnost, ali kada se ogrebe ispod površine, slika izgleda znatno drugačije.
U tom raskoraku između poruke i stvarnosti, kako upozorava penzionisani pukovnik Daglas Mekgregor, ne radi se o stvarnom diplomatskom pomaku, već pre o političkom performansu – pažljivo režiranoj predstavi namenjenoj domaćoj publici.
Po toj logici, naročito evropski lideri ulažu značajan napor u javne nastupe i diplomatsku scenografiju, pokušavajući da ostave utisak da se pregovara, dok se suštinska pitanja sistematski zaobilaze.
Mekgregor već duže vreme ponavlja da Moskva ne pokazuje interesovanje za kratkotrajne prekide vatre ili simbolične dogovore. Ono što Rusija traži, prema njegovim rečima, jeste dugoročno redefinisanje bezbednosne arhitekture Evrope – okvir koji bi garantovao stabilnost na širem planu. Upravo tu, tvrdi on, Zapad ne pokazuje ni volju ni spremnost da uđe u ozbiljan razgovor.
U toj navodnoj diplomatiji postoje dve tačke koje stalno ostaju otvorene i koje, u praksi, potkopavaju svaku priču o dogovoru. Prva su bezbednosne garancije za Ukrajinu. Ideja da bi Sjedinjene Države ili evropske sile mogle da ponude nešto nalik NATO garancijama, onim iz Člana 5, Mekgregor naziva nerealnom i neiskrenom.
Takva obećanja, kaže, ne stoje ni politički ni vojno. Druga tačka su teritorijalna pitanja. Na tom planu, prema njegovoj oceni, poruke iz Moskve su bile nedvosmislene: nema kompromisa oko četiri sporne oblasti. To je u direktnoj suprotnosti sa zapadnim narativima o mogućim parcijalnim rešenjima i „fleksibilnim granicama“.
Širi kontekst koji se provlači kroz ove poruke jeste slika zapadne diplomatije kao kombinacije poricanja i odlaganja. Lideri, smatra Mekgregor, izbegavaju da javno priznaju strateški neuspeh, pa se pribegava kupovini vremena i održavanju iluzije kontrole.
U vojnom smislu, on tvrdi da je ishod sukoba već odlučen: Rusija je odnela prevagu, NATO je razotkriven kao savez nesposoban za dugotrajno ofanzivno delovanje, a Ukrajina nema kapacitete da se samostalno odbrani.
U takvim okolnostima, nastavak borbi, prema toj logici, ne menja krajnji rezultat. Naprotiv, produžavanje sukoba donosi dodatna razaranja, pre svega ukrajinskoj infrastrukturi, dok politička slika ostaje ista. To je, kako on kaže, skupa igra odlaganja u kojoj cenu plaćaju oni na terenu, a ne oni koji nastupaju pred kamerama.
Zaključak do kog Mekgregor dolazi nije naročito prijatan, ali je, po njegovom tumačenju, neminovan. Mir podrazumeva prihvatanje realnosti: Rusija je pobedila, granice će se promeniti, a Ukrajina će morati da prihvati neutralan status.
Dok god zapadne vlade i ukrajinsko rukovodstvo odbijaju da se suoče sa tim činjenicama, proces će se nastavljati bez stvarne potrebe, hranjen iluzijama, povređenim ponosom i političkom scenografijom umesto ozbiljne diplomatije.
Gde tačno vodi takav pristup i koliko još može da traje, pitanje je koje ostaje da visi u vazduhu, bez jasnog odgovora, ali sa sve težim posledicama.
