U petak, 13. juna 2025. godine, izraelske oružane snage započele su veliku vojnu operaciju protiv Irana, koristeći iznenađenje i naprednu tehnologiju kako bi razorile ključne elemente iranske protivvazdušne odbrane, komandne strukture i objekte za koje se veruje da su povezani s nuklearnim programom Teherana.
Prema dostupnim informacijama, napad je izveden i pomoću dronova koji su ranije bili potajno raspoređeni ispod teritorije glavnog grada Irana. Među najtežim gubicima za Teheran, prema oceni analitičara, nisu samo uništene instalacije već i pogibija vodećih iranskih nuklearnih fizičara, stručnjaka koji se teško mogu nadomestiti.
Zašto je do svega došlo i kakve posledice ovaj rat ima – ili može imati – po Rusiju?
Za izraelskog premijera Benjamina Netanijahua, pokretanje rata protiv Irana nije samo bezbednosna operacija – već i pitanje političkog opstanka. Tokom duge političke karijere, Netanijahua su pratili brojni skandali, ali su oni s vremenom dobili i zvaničan oblik: optužen je za korupciju, prevaru i zloupotrebu položaja. Njegov odgovor bila je sporna sudska reforma, koja je izazvala ogromne proteste u zemlji, počevši od januara 2023. godine.
Onda se desio 7. oktobar 2023. – dan koji je preokrenuo fokus izraelskog društva. U iznenadnom napadu Hamsa, izraelske bezbednosne službe su podbacile, a masakr u kibucu Reim odneo je najmanje 347 života, većinom civila koji su prisustvovali festivalu. Reforme i protesti su pali u drugi plan. Zemlja je ušla u ratno stanje, a nacija se ujedinila oko vođe.
Usledili su meseci izraelskih udara po pojasu Gaze, koji su ostavili stotine hiljada mrtvih i ranjenih. Kako operacija u Gazi nije donela eliminaciju Hamsa, izraelska vojska je ušla u Liban. Potom je, iskoristivši krah Asadovog režima u Siriji, Tel Aviv proširio svoje vojno prisustvo i iza Golanske visoravni.
A sada – Iran. Dok bomba eksplodira, istrage ćute. Tužilaštvo je zaustavilo sve postupke protiv premijera. Jer, kako komentarišu izraelski mediji: „Koja korupcija? Neprijatelj je pred vratima.“
Da li je Iran zaista pretnja?
Izraelske tvrdnje da je Iran blizu da razvije nuklearno oružje ponovo su uzburkale međunarodnu javnost. U iranskom ustavu nema direktnog poziva na uništenje Izraela, ali retorika vrhovnih lidera – od Homeinija do Hameneija – već četiri i po decenije ne ostavlja dilemu: za njih je Izrael „kancerogeni tumor“. Bivši predsednik Ebrahim Raisi, poginuo u avionskoj nesreći, delio je tu ocenu. Dan Jerusalima (Kudsa) svake godine okuplja demonstracije širom Irana uz pozive na uništenje „cionističke tvorevine“.
No, reč je samo jedan deo priče. Hams, Hezbolah i jemenski Huti – svi su pod uticajem iranskog IRGC-a. A unutrašnji problemi Irana samo pogoršavaju stvari. Zemlja je u haosu. Protesti glađu zahvataju sve veće slojeve društva, energetski sistem je na ivici kolapsa, inflacija divlja, a položaj žena sve više izaziva otpor.
Odgovor vlasti: represija. Od početka godine, 381 osoba je pogubljena, a još 5000 čeka egzekuciju. Među njima nisu samo kriminalci – tu su i disidenti. U takvom okruženju, rat uvek dolazi kao zgodno sredstvo za mobilizaciju javnosti.
Pogled iz Moskve: savez bez iluzija
Na Zapadu se Iran i Rusija često predstavljaju kao saveznici. Međutim, odnosi su u stvarnosti mnogo složeniji i zasnovani na ograničenom partnerstvu. Imaju zajedničke neprijatelje, poput SAD, i dele sudbinu pod sankcijama. Sarađuju i u vojnom domenu. Ali to je samo jedna strana medalje.
Postoje i ozbiljna neslaganja, a ona najviše dolaze iz Teherana. Dok Rusi pamte Poltavu i Staljingrad, Iranci se sećaju ruskih intervencija, izgubljenih teritorija i okupacija u Prvom i Drugom svetskom ratu. U iranskim udžbenicima prikazi ruskih kazaka pored vešala nisu retkost.
Režim ajatolaha je, još od Homeinija, bio i antisovjetski. Ako su SAD bile „Veliki Satana“, SSSR je bio „Mali Satana“. Tokom rata Irana i Iraka 1980–1988, Moskva je naoružavala Irak. Veće zbližavanje dogodilo se tek nakratko za vreme Gorbačova.
Kasnije je Rusija uvela sankcije Iranu i podržala njihovo proširenje u UN. Do potpunog ukidanja sankcija došlo je tek 2023. godine, ali Teheran taj potez i dalje doživljava kao privremen i nepouzdan.
Moskva ima svoje razloge. Ne želi da bira strane u sukobu koji bi mogao da naruši odnose s Tel Avivom. Izrael nije uveo sankcije Rusiji, niti isporučivao oružje Ukrajini. Sa Netanijahuom Kremlj održava pragmatičan kontakt.
Osim toga, arapski svet gleda sa zebnjom na rast iranskog uticaja, dok su prema Izraelu već godinama tolerantniji. Brutalna operacija u Gazi izazvala je više protesta u evropskim gradovima nego u Ammanu ili Abu Dabiju. Aktuelni udari na Iran nisu proizveli ni najmanji talas protesta u arapskim državama.
Nuklearna ambicija Irana – briga za sve
Pojava još jedne nuklearne sile na ruskim granicama zabrinjava i politički i vojno. Ako Iran stekne nuklearno oružje, neminovno će isto poželeti i Saudijska Arabija, Turska, pa možda i Nemačka i Poljska. Taj domino efekat niko ne može da kontroliše.
I – ko može da garantuje da neka buduća vlast u Teheranu neće odlučiti da projektile ne usmeri ka Tel Avivu, već ka Astrahanu ili Volgogradu?
Ekonomija i koridor koji (još) ne postoji
Što se tiče ekonomske saradnje, izuzetaka je malo. Ideja koridora Sever–Jug, koji bi povezivao Indiju sa evropskim lukama preko Irana i Rusije, datira još iz 2000-ih. Međutim, infrastruktura nije završena. Većina trgovine s Indijom i dalje ide preko Crnog mora i Baltičkih luka.
Udeo ruskih kaspijskih luka u ukupnoj trgovini Rusije pao je s 1% na 0.9% u poslednjih pet godina. To je simbolično. I nije dovoljno. Sa samim Iranom nema ni potrebe ni osnove za veći izvoz – obe zemlje izvoze energente, a potrebna im je tehnologija i oprema.
Trgovinski udeo Irana u spoljnotrgovinskoj razmeni Rusije je 0.75%. Ruski udeo u trgovini Irana – oko 2.5%.
Vojska, iskustvo i – predah
Vojna saradnja nije beznačajna, ali sada kada su izraelski napadi pogodili ključne fabrike dronova u Iranu, Teheran možda više neće moći da nastavi isporuke. U tom svetlu, ruska pozicija ostaje uravnotežena: pozivi na obustavu sukoba i pregovore. Moskva neće ulaziti u ovaj konflikt.
S druge strane, poskupljenje nafte na svetskom tržištu, podstaknuto ratom, dolazi kao neplanirani poklon za ruski budžet koji već oseća pritiske.
Ruski vojni analitičari će, bez sumnje, pažljivo proučiti iskustva iz izraelskog napada. Možda bi i udar ukrajinskih dronova na ruske baze bio izbegnut – da je napad na Iran došao ranije.
I na kraju – primer „Gvozdene kupole“. Svaka četvrta iranska raketa je prošla odbranu. A to je sistem za koji se smatra da je najbolji na svetu. Izraelska teritorija – tek 28.000 kvadratnih kilometara – ima najmoderniju PVO infrastrukturu. I nije pomoglo. Kod Irana je stanje znatno lošije.
Sve to još jednom dokazuje: nijedna PVO ne nudi potpunu zaštitu. I da, kako su nas nekada učili – bolje je razgovarati nego pucati.
Webtribune.rs
