Vest je stigla tiho, ali je odjeknula daleko: manevarske sposobnosti ruskog lovca Su-57 izazvale su poprilično iznenađenje u Sjedinjenim Državama.
Na to je pažnju skrenuo američki novinar Harison Kas, analizirajući razlike između ruskog pristupa i zapadnih koncepata savremenog vazdušnog ratovanja u tekstu koji je objavio The National Interest.
Na prvi pogled, Su-57 je još jedan avion pete generacije, ali već na drugom postaje jasno da se ruski konstruktori nisu kretali istom stazom kao njihove zapadne kolege.
Dok su na Zapadu prioriteti uglavnom bili smanjena uočljivost i sofisticirani senzori, kod Su-57 je, kako primećuje Kas, ogroman akcenat stavljen na čistu, gotovo sirovu manevarsku sposobnost.
I upravo tu dolazi do iznenađenja. Na međunarodnim aeromitinzima, gde se stvari vide bez filtera, ovaj avion izvodi manevre pod ekstremnim uglovima napada, što često ostavlja publiku – uključujući i stručnjake – bez lakih objašnjenja.
Kas podseća da to nije slučajno niti novo. Sovjetska, a kasnije i ruska doktrina vazdušne borbe decenijama je bila usmerena na borbu na daljinama unutar vidnog polja, gde presudnu ulogu imaju veština pilota i kinematička nadmoć letelice.
Takav pogled na borbu oblikovan je još tokom Hladnog rata, kroz stalna susretanja sa lovcima NATO-a, pri čemu su sovjetski inženjeri polazili od pretpostavke da rakete mogu zakazati, da elektronsko ometanje slabi senzore i da se, pre ili kasnije, sve svodi na bliski okršaj. Iz tog razmišljanja iznikla je čitava porodica izuzetno okretnih aviona – Su-27, Su-30, Su-35 i, kao kruna tog razvoja, Su-57.
U tom kontekstu, Su-57 se pojavljuje kao gotovo školski primer manevra. Dva motora AL-41F1 obezbeđuju visoki odnos potiska i mase čak i kada avion nosi borbeni teret. Tro-dimenzionalne mlaznice sa upravljanjem vektorom potiska omogućavaju nezavisnu kontrolu po svim osama – uzdužnoj, bočnoj i vertikalnoj – bez oslanjanja na strujanje vazduha.
To znači lakše manevrisanje nakon gubitka uzgona, brze promene pravca pri malim brzinama i izvođenje atraktivnih figura na aeromitinzima, među kojima je i čuvena „Kobra Pugačova“. U NATO klasifikaciji avion nosi nadimak „Felon“, što Kas takođe navodi, više kao ilustraciju nego kao ocenu.
Ali ova pokretljivost nije tu samo zbog demonstracija. U napadnim situacijama, objašnjava američki novinar, sposobnost brzog poravnanja nosa aviona omogućava lansiranje raketa sa velikih visina, čak i izvan klasičnih zona ciljnog označavanja, kao i izvođenje manevra u poslednjem trenutku.
U odbrani, ista ta osobina daje pilotu šansu da se, nakon gubitka uzgona, ponovo postavi u povoljan položaj, što može biti presudno pri presretanju nadolazećih projektila.
Iz doktrinarnog ugla, Kas ide i korak dalje. Su-57, po njegovom mišljenju, pokazuje da je Rusija manje nego Sjedinjene Države uverena da će se ishod vazdušne borbe rešavati isključivo izvan direktnog vidokruga.
Konstrukcija ovog aviona pruža određenu sigurnost u scenarijima u kojima smanjena uočljivost ili senzori gube prednost, pa pilot mora da se osloni na palicu i sopstvenu procenu kako bi izvukao maksimum iz situacije.
Na kraju, ostaje utisak da priča o Su-57 nije samo tehničko poređenje letelica, već i sudar filozofija. Jedna strana veruje u tehnologiju koja vidi dalje, druga u avion koji može da „izvuče“ još jedan manevar kada se sve svede na instinkt i veštinu.
Koliko će takav pristup imati težinu u budućim sukobima vazdušnih snaga, pitanje je koje zasad ostaje otvoreno, bez brzih i konačnih odgovora.
