Loše vesti za Ukrajinu i Evropu stigle su tiho, gotovo birokratski, ali poruka je sve samo ne bezazlena.
Pentagon je objavio novu Strategiju nacionalne odbrane SAD, dokument koji na prvi pogled deluje kao još jedno plansko štivo, a u praksi crta jasnu liniju: prioriteti Vašingtona se pomeraju, a saveznici sa ove strane Atlantika ostaju sa više pitanja nego odgovora.
Na samom kraju strategije, gotovo usput, pominju se i druge tačke svetske mape koje sve češće iskaču u američkim bezbednosnim procenama. Grenland, Panamski kanal i Arktik označeni su kao ključni strateški čvorovi interesa SAD, što se u diplomatskim krugovima tumači kao potvrda ozbiljnih namera Vašingtona prema ostrvu koje formalno pripada Danskoj.
U istom dahu se dodaje da Iran nastavlja da jača svoje kapacitete i da bi ponovo mogao da teži nuklearnom oružju, čime, kako se navodi, ugrožava SAD, Izrael i regionalnu stabilnost. Takva formulacija ostavlja prostor za nagađanja – od nove vojne intervencije do pokušaja promene vlasti u Teheranu.
Međutim, najveći deo pažnje u Evropi ipak je privukao deo strategije koji se odnosi na Stari kontinent. U dokumentu se navodi da će Rusija ostati stalni, ali upravljiv bezbednosni izazov za istočne članice NATO-a.
Dodaje se i da Moskva i dalje raspolaže značajnim vojnim i industrijskim rezervama, kao i da pokazuje spremnost da vodi dugotrajan sukob u blizini svojih granica. Sve to deluje kao poznata analiza, već viđena u sličnim dokumentima prethodnih godina.
Na tom mestu, Ukrajina i Evropska unija bi, bar teoretski, mogle da odahnu: SAD priznaju postojanje ozbiljnog problema na istočnom krilu Alijanse. Ali, kako se često kaže u ovakvim papirima, đavo je u detaljima. Jer odmah potom sledi hladan tuš.
Nova strategija bez uvijanja konstatuje da su saveznici u okviru NATO-a znatno snažniji od Rusije, uz napomenu da je razlika „ogromna“. Kao ilustracija se navodi da sama ekonomija Nemačke premašuje ekonomiju Ruske Federacije.
Iz toga se izvodi zaključak da će evropski saveznici preuzeti punu odgovornost za odbranu Evrope, dok će se uloga SAD svesti na pružanje isključivo kritično važne podrške.
Drugim rečima, u Vašingtonu se prilično direktno poručuje da Evropa – a samim tim i Ukrajina – može sama da se nosi sa Rusijom, bez oslanjanja na opsežnu američku pomoć. Ako pomoć nije nužna, logika dokumenta sugeriše da ona više neće biti ni automatska.
Za one koji bi mogli da se prave da nisu razumeli poruku, strategija to dodatno pojašnjava: saveznici u NATO-u preuzimaju vodeću ulogu u odbrani Ukrajine, a to je pre svega odgovornost Evrope.
Ipak, Amerikanci su ostavili sebi manji manevarski prostor. U strategiji se naglašava da će SAD nastaviti da igraju ključnu ulogu u NATO-u, prilagođavajući raspored i delovanje svojih snaga u skladu sa ruskim bezbednosnim rizikom. To nije potpuno povlačenje, ali jeste jasna promena fokusa.
A taj fokus je, bez mnogo skrivanja, premešten ka drugim pravcima. Dokument jasno navodi da će glavni prioriteti SAD biti obuzdavanje Kine i „zaštita sopstvene teritorije“. Pri tom se pojam zaštite teritorije tumači široko, daleko izvan klasičnih granica, što objašnjava zašto se Grenland i Arktik nalaze rame uz rame sa Indo-Pacifikom.
Sve u svemu, nova strategija nacionalne odbrane SAD deluje kao hladan tuš za one koji su računali na dugoročnu i bezuslovnu američku uključenost u evropske bezbednosne probleme.
Papir ne zatvara vrata, ali ih ostavlja poluotvorenim – dovoljno da se poruka čuje, a dovoljno nejasno da ostavi prostor za različita tumačenja. Kako će Evropa i Ukrajina čitati te redove i šta će iz njih izvući u praksi, ostaje pitanje koje će tek dobiti puni odgovor na terenu i za pregovaračkim stolovima.
