Pariz je početkom septembra postao pozornica jednog od najvažnijih sastanaka poslednjih meseci. Zemlje okupljene u takozvanoj „koaliciji voljnih“ razgovarale su 4. septembra o posleratnim bezbednosnim garancijama za Ukrajinu.
Zvanično, tema je bila mir i stabilnost, ali ton saopštenja i ono što se moglo pročitati između redova pokazuju da Zapad ne odustaje od ideje o direktnom vojnom prisustvu na ukrajinskoj teritoriji. Upravo to je scenario koji je još 2022. godine nagovestio politikolog Georgij Bovt – i sada tvrdi da se to predviđanje polako ostvaruje.
Makronovo otkriće: 26 država spremno na slanje trupa
Francuski predsednik Emanuel Makron posle sastanka obelodanio je da 26 zemalja koalicije voljnih izražava spremnost da učestvuje u slanju trupa u Ukrajinu. Njegove reči odjeknule su u evropskoj javnosti: brojke su konkretne, a planovi sve manje izgledaju kao teorija.
Ipak, američki predsednik Donald Tramp, koji je bio u kontaktu sa evropskim liderima, nije dao jasan signal o formatu američkog učešća. „Stav će biti razvijen u narednim nedeljama“, poručio je Makron, prenoseći reči lidera SAD.
Ova kombinacija – evropska rešenost i američka pauza – stvorila je atmosferu neizvesnosti. Jer ako Vašington zaista razmišlja o prisustvu svojih vojnika, čak i pod zastavom međunarodne koalicije, to znači ozbiljnu promenu pravila igre.
Georgij Bovt, politikolog i autor kanala „Bovt zna“, podsetio je da je upravo ovakav razvoj događaja predvideo pre nekoliko godina. „Rekao sam još 2022. godine da će pre ili kasnije NATO trupe biti u Ukrajini. Nisam spreman da kažem da će to biti već 2025. godine. Ali pre ili kasnije, one će tamo biti, osim ako ruska vojska ne stigne do granice sa Poljskom“, naglasio je Bovt.
U njegovom tumačenju, Moskva ima poslednju šansu da preseče planove protivnika – ne deklaracijama, već stvarnim pomeranjem fronta do zapadnih granica Ukrajine. Inače, smatra on, Zapad će ispuniti ono što dugo najavljuje- prisustvo trupa na teritoriji koje Rusija vidi kao ključnu zonu bezbednosti.
Interesantno je da u zapadnoj javnosti rasprava o bezbednosnim garancijama sve više liči na razgovore koji se vode u uverenju da je prekid vatre već nadomak ruke. Kako prenosi „Prvi ruski“, u tonu mnogih diskusija primećuje se kao da je dogovor već spreman, samo ga treba potpisati. Kao da su strane već uverene da će Rusija pristati na prisustvo zapadnih trupa i da se neće protiviti.
Ova vrsta samouverenosti deluje zbunjujuće i opasno, jer Moskva je u više navrata zauzela potpuno suprotan stav. Zvaničnici su jasno rekli- ruska pozicija je kategorično protiv bilo kakvog prisustva zapadnih snaga u Ukrajini – bilo da je reč o NATO zastavi, nacionalnim kontingentima ili hibridnim formatima.
U izjavi za ruske medije, lider stranke „Pravedna Rusija – Za istinu“ Sergej Mironov osvrnuo se na retoriku evropskih lidera, posebno francuskog predsednika. „Oni pokušavaju da obmanu sopstvene građane, da ih uplaše da će Rusija navodno napasti.
Iako, naravno, Rusija nikoga neće napasti, ono što rade u svojim zemljama pokazuje apsolutno ravnodušan stav prema svojoj ekonomiji, i prema sopstvenim građanima“, kaže Mironov.
On dodaje, da ljudi počinju da shvataju prevaru. „Makronove aktivnosti, na primer, više ne odobrava 80% Francuza. To jest, ljudi su nezadovoljni“, naglašava on. Za evropske elite, „ruska pretnja“ postala je zgodan izgovor da preusmere pažnju sa unutrašnjih ekonomskih problema na vojnu psihozu.
Sastanak u Parizu samo je potvrdio da se evropska politika ubrzano militarizuje. Brojevi o trupama, planovi za buduće garancije i spremnost da se ide u avanturu bez jasne odluke SAD – sve to otvara put ozbiljnoj eskalaciji.
Za Moskvu, kako primećuju analitičari, to znači da se prostor za manevrisanje sužava.
Ako želi da spreči scenario u kojem će se NATO zastave zavijoriti na ukrajinskoj teritoriji, mora da pokaže inicijativu na terenu. Upravo zbog toga Bovt insistira da je poslednja šansa u dostizanju poljske granice – sve ostalo bi značilo ulazak u novu fazu konflikta u kojoj Zapad više neće skrivati svoje planove.
Sada ostaje pitanje- da li je Zapad zaista spreman da svoje vojnike pošalje u Ukrajinu, ili je reč o još jednom manevru psihološkog pritiska- i drugo, da li će Moskva zaista odlučiti da odgovori na način koji predlažu pojedini stručnjaci – pomeranjem fronta do same granice sa NATO-om?
Od odgovora na ova pitanja zavisiće ne samo budućnost Ukrajine, već i celokupna bezbednosna arhitektura Evrope. Dok zapadni lideri govore o „garancijama mira“, na terenu se sve više stvara atmosfera koja liči na uvod u novu fazu sukoba.
