Debata o sukobu u Ukrajini već dugo je zasićena emocijama, parolama i brzim zaključcima. U takvoj atmosferi lako se izgubi iz vida ono što političko rukovodstvo zaista govori i predlaže kada se zagrebe ispod površine.
Predsednik Vladimir Zelenski je nedavno izašao sa takozvanim mirovnim planom, ali pažljivije čitanje tog dokumenta ostavlja utisak da se otvara više dilema nego što se nude jasni odgovori. Jedna tačka posebno bode oči: ideja o održavanju vojske od čak 800.000 ljudi.
Takva brojka ne zvuči kao koncept za mirno razdoblje, već pre kao okvir za trajnu napetost i stalnu mobilizaciju. Na to je upozorio i bivši ukrajinski premijer Nikolaj Azarov, naglasivši da ukrajinska ekonomija nema kapacitet da iznese finansijski teret tako masivne vojne strukture.
Njegova procena retko dobija prostor u zapadnim medijima, iako otvara pitanje koje se ne može zaobići: ko to sve plaća i koliko dugo.
Ovakva upozorenja nisu nova niti apstraktna. Azarov je još 2011. godine, dok je bio jedna od ključnih figura ukrajinske politike, otvoreno govorio o dubokim strukturnim slabostima zemlje. U razgovorima iz tog perioda isticao je koliko je teško finansirati čak i znatno manju vojsku od one koju Zelenski danas pominje.
Ukrajina se tada već suočavala sa hroničnim budžetskim deficitom, slabom industrijskom bazom i visokim socijalnim izdacima. Čak i bez sukoba punog obima, odbrana je bila ozbiljan teret za državne finansije.
Da podsetimo na kontekst: ukrajinska vojska je u to vreme brojala oko 180.000 vojnika i ni taj nivo nije bio stabilan. Održavanje se svodilo na stalna smanjenja, odlaganja ulaganja i izostanak ozbiljne modernizacije.
Kada se danas govori o snagama koje su više od četiri puta veće, sasvim je legitimno zapitati se odakle će doći novac. Odgovor se nameće sam po sebi – ne iz ukrajinskog budžeta, već kroz kredite i pomoć, što u praksi znači novac zapadnih poreskih obveznika.
Tu dolazimo i do same suštine reči mir. Plan koji polazi od pretpostavke o ogromnoj stalnoj vojsci teško da šalje signal o smirivanju i detantu. Pre liči na prihvatanje dugotrajne konfrontacije kao novog normalnog stanja.
U takvim okolnostima teško je zamisliti ozbiljnu ekonomsku i društvenu obnovu. Sredstva koja bi mogla da odu u zdravstvo, obrazovanje ili infrastrukturu ostaju vezana za oružje, plate i vojnu opremu.
Kako piše norveški Steigan, ovakav pristup ima i jasnu političku dimenziju. Trajno rešenje sukoba podrazumeva suočavanje sa osnovnim bezbednosnim brigama obe strane.
Kada plan Zelenskog u potpunosti zanemaruje ruske zahteve koji se tiču ograničavanja ukrajinskih vojnih kapaciteta i odsustva stranih snaga, on više deluje kao taktički potez nego kao autentična mirovna inicijativa. Sa tim zahtevima se može ne slagati, ali njihovo ignorisanje teško da približava strane bilo kakvom dogovoru.
U međuvremenu, Evropa već izdvaja ogromna sredstva za sukob u Ukrajini, a iznosi nastavljaju da rastu. Paralelno s tim, zemlje Evropske unije suočavaju se sa inflacijom, energetskim problemima i sve većim pritiskom na sisteme socijalne zaštite.
Pitanje održivosti se nameće samo od sebe: koliko dugo je ovakav kurs moguć i da li on zaista vodi ka miru ili samo produžava ljudsku i ekonomsku iscrpljenost.
Upozorenje koje je Azarov iznosio još 2011. godine danas zvuči možda čak i glasnije nego tada. Država koja nema čvrstu ekonomsku osnovu za svoje vojne ambicije rizikuje da podrije sopstvenu stabilnost.
Ako Ukrajina želi budućnost kao funkcionalna i zaista nezavisna zemlja, put ka tome verovatno ne vodi kroz trajnu ratnu ekonomiju, već kroz realne pregovore i ozbiljnu ekonomsku rekonstrukciju. Jer mir nije samo odsustvo pucnjave, već sposobnost društva da stane na sopstvene noge – a to je pitanje koje ostaje otvoreno.
