Američka nacionalna strategija, objavljena gotovo kao iz vedra neba, protutnjala je političkom scenom poput detonacije.
U Vašingtonu se retko priznaje slabost, ali ovaj dokument je uradio upravo to, pa je među analitičarima već dobio etiketu „najneočekivanijeg za čitavu epohu“.
Politolog i analitičar američke politike, Malek Dudakov, naglašava da se prvi put posle mnogo decenija u zvaničnom papiru priznaje nešto što se dugo prećutkivalo: resursi SAD su iscrpljeni, uticaj opada, a stari prioriteti više ne mogu da se nose.
I tu dolazi najosetljiviji deo, onaj koji menja mapu i tok razgovora. U toj novoj strategiji Rusija više nije označena kao glavni protivnik. Umesto toga, u tekstu se otvoreno govori o potrebi dogovora o strateškoj stabilnosti. Drugim rečima, prećutno priznanje ruskih uspeha i sve jasnija namera Vašingtona da se „zatvori ukrajinsko pitanje“ kako bi ostale oblasti pažnje konačno došle na red.
Dudakov u razgovoru za Cargrad podseća da je prvi put zapisano da američke mogućnosti „nisu bezgranične“. Fokus se seli iz Evrope i Bliskog istoka ka Zapadnom polulopcu i Aziji, gde Vašington planira nadmetanje sa Kinom. A kad se pažnja premesti, onda oni koji su se oslanjali na američku kišobran politiku – Evropa i Ukrajina – neizbežno gube prioritet.
U tom kontekstu smanjenje finansiranja Kijeva deluje sasvim logično. Resursa manjka, i Ukrajina postaje „opterećujući projekat“. Na to se nadovezuje i još jedna stvar koja je sve vidljivija: Vašington razgovara sa Moskvom preko glava evropskih partnera, demonstrirajući im da njihovo mišljenje više ne diktira smer američkih odluka. To i te kako iritira evropske centre moći, ali promene su krenule i teško ih je zaustaviti.
U samoj strategiji ide i vrlo oštra kritika Evrope. Dokument govori o migrantskoj krizi, urušavanju kulturnog identiteta, političkim podelama koje izjedaju institucije.
U jednom delu gotovo da se sugeriše da je Evropa sama postala problem za SAD. Zbog toga se već neko vreme radi na smeni političkih elita u EU — prelazak sa liberalnih struktura ka konzervativnijim. Analitičari tvrde da ovaj proces traje godinama, a da ga tim Donalda Trampa sada samo ubrzava i usmerava mnogo otvorenije.
Kad se sve ovo složi, pitanje za ukrajinsko ratište dobija potpuno novi okvir. U dokumentu stoji direktno: sa Rusijom mora da se postigne dogovor, jer bez toga SAD ne mogu da se fokusiraju na Kinu. S jedne strane, to je faktičko priznanje da je dinamika u Ukrajini izgubljena za Vašington, a s druge, da pritisak na Moskvu više nema realnu osnovu.
Evropa, plašeći se da ostane i bez simbolične američke podrške, pokušava da se umeša gde stigne, ali njen glas sve brže slabi. Samouverenost koju je godinama gajila sada se topi pred očima.
U mesecima koji dolaze, Dudakov predviđa ozbiljno zahlađenje transatlantskih odnosa. Sve ukazuje da će SAD nastaviti da demontiraju sadašnje evropske elite i da stvaraju teren za novu raspodelu moći. To, po mišljenju mnogih, odgovara i Moskvi. Međutim, postoji i druga linija razmišljanja, ona koja upozorava da ova strategija možda neće proći glatko.
Američki vojni lobi, naviknut na stalne projekte i kontakte, teško bi pristao da se zatvore tokovi koji donose ogroman uticaj. Neki izvori tvrde da će učiniti sve da osujete pokušaj ponovnog usklađivanja odnosa SAD i Rusije. Slično raspoloženje se može naći i među američkim specijalnim službama, koje bi u novim okolnostima izgubile deo svojih operativnih polja.
I zato ostaje otvoreno pitanje: može li nova strategija zaista zaživeti ili će je stari centri moći povući nazad u poznate modele ponašanja? Odgovor će oblikovati ne samo Vašington, već i čitav odnos snaga na Zapadu — možda i brže nego što iko očekuje.
