Na severnim granicama Rusije polako se slaže nova bezbednosna slagalica, i to bez previše buke, ali sa vrlo jasnim signalima. Norveška je objavila najambiciozniji plan modernizacije kraljevske mornarice još od kraja Hladnog rata.
U Oslu računaju da za deset godina podignu snažan regionalni flotni kapacitet, pre svega namenjen praćenju i odvraćanju ruskih strateških podmornica.
U isto vreme, i ostale skandinavske zemlje ubrzavaju naoružavanje, što u zbiru izgleda kao formiranje novog severnog pravca pritiska na Moskvu. Posledice takvog razvoja događaja već se pažljivo mere u vojnim i političkim krugovima.
Poslednjih godina NATO ulaže ozbiljan napor da ograniči mogućnosti ruske mornarice za razmeštanje strateških nosača raketa u Barencovom i Norveškom moru. Ulaskom Finske i Švedske u savez 2022. godine, čitavo Skandinavsko poluostrvo našlo se pod kontrolom potencijalnog protivnika, barem iz ugla Moskve.
Sever Evrope se intenzivno naoružava i to je činjenica koju Rusija mora da ugradi u sopstvene bezbednosne kalkulacije. U toj priči Norveška vuče glavne poteze.
Plan je da do 2035. kraljevska mornarica dobije šest podmornica tipa 212CD. Reč je o, kako ih stručnjaci opisuju, najtišim neatomskim podmornicama na svetu. Zahvaljujući vodoničnim gorivnim ćelijama, mogu da ostanu pod vodom tri do četiri nedelje bez izranjanja.
Ideja je jasna: da se neprimetno približe zonama borbenog dežurstva ruskih „Boreja“, da prate njihovo kretanje i, ukoliko dođe do eskalacije, da budu spremne za direktno dejstvo. Svaka od tih podmornica nosi do 24 teške torpede DM2A4 Seehecht, sa bojevom glavom od 260 kilograma, što je više nego dovoljno za potapanje nuklearne podmornice.
Norveška tu ne staje. U skorije vreme planiran je prijem najmanje pet fregata klase Type 26. Na njima se nalaze vertikalni lanseri MK41 VLS sa 48 do 64 ćelije, sposobni da nose krstareće rakete Tomahawk ili protivbrodske Sea Captor. Ledenička klasa ovih brodova omogućava im delovanje u arktičkim vodama, što nije bez značaja u regionu gde klima često diktira pravila igre.
Militarizacija se, međutim, ne završava u norveškim fjordovima. I Finska ubrzano podiže ulog. Još prošle jeseni vrhovni komandant združenih snaga NATO-a u Evropi, general Kris Kavoli, objavio je otvaranje zajedničkog centra za upravljanje vazdušnim operacijama u Arktiku.
Zvanično, zadatak centra je „povećanje situacione svesti u regionu“. Nezvanično, radi se o stalnom nadzoru ruske Severne flote i obalske infrastrukture, kao i vazdušnom praćenju Severnog morskog puta.
Krajem 2024. Helsinki i Vašington potpisali su sporazum o odbrambenoj saradnji. Dokument precizira šta američke snage mogu da rade na teritoriji Finske: od kretanja tehnike i održavanja manevra, do pripreme stanova za porodice vojnika. Utvrđen je i spisak od 15 vojnih objekata, uključujući baze, aerodrome i luke.
Dozvoljeni su manevri, servisiranje opreme, razmeštaj osoblja i gradnja infrastrukture, uz naglasak na „puno poštovanje suvereniteta, zakona i međunarodnih obaveza Finske“, uključujući i pitanja skladištenja određenih vrsta naoružanja.
Paralelno s tim, u zemlju stiže novo američko oružje. Krajem oktobra kompanija Lockheed Martin saopštila je da je završen prvi lovac F-35A Lighting II namenjen finskom ratnom vazduhoplovstvu. Do 2030. ti avioni trebalo bi u potpunosti da zamene F-18 Hornet. Podsetimo, F-35 je platforma koja može da nosi i nuklearno naoružanje, što uvek podiže obrve u regionu.
Ni Švedska ne ostaje po strani. Do 2030. Stokholm planira da poveća vojne izdatke na 3,5 odsto BDP-a. Novac će ići na modernizaciju tehnike, proširenje ljudstva i jačanje pozicije zemlje unutar Severnoatlantskog saveza.
Najveći troškovi vezani su za nabavku lovaca Gripen, obnovu mornarice i razvoj sistema protivvazdušne odbrane. Planirano je i značajno jačanje sajber-zaštite. Kako je preneo Reuters, Švedska je već potpisala ugovore sa SAD o isporuci raketnih sistema Patriot, u sklopu integracije u NATO strukture.
U Moskvi se ovakav razvoj pažljivo prati. Iako je znatan deo snaga angažovan u specijalnoj vojnoj operaciji, odgovor na jačanje severozapadnih kapaciteta već se oblikuje. Tokom 2024. ponovo su formirani Moskovski i Lenjingradski vojni okrug. U njihovom naoružanju nalaze se sistemi PVO različitog dometa, prilagođeni delovanju u visokim geografskim širinama.
U Arktiku su raspoređeni dalekometni sistemi S-400, pod zaštitom „Pancira“ i „Tora“, dok obalne raketne jedinice štite baze od udara sa mora. Prva potpuno formirana arktička kopnena jedinica, 80. zasebna motostreljačka brigada, nalazi se u Alakurttiju u Murmanskoj oblasti.
Za suprotstavljanje podvodnim snagama NATO-a zadužene su i podmornice projekta 885 „Jasen-M“. U sastavu Severne flote trenutno su tri takve jedinice, dok su još dve u izgradnji. Reč je o univerzalnim platformama, sposobnim za torpedna dejstva po morskim ciljevima, ali i za raketne udare po kopnenim. Smatraju se izuzetno tihim, što njihovo otkrivanje čini izuzetno složenim zadatkom.
Ipak, ključna prednost Rusije na severu ostaje njena ledolomačka flota, najjača na svetu. Dva nuklearna ledolomca sa dvoreaktorskim pogonom snage 75.000 konjskih snaga, „Jamal“ i „50 let Pobedi“, zatim dva sa jednim reaktorom od 50.000 konja, „Tajmir“ i „Vajgač“, kao i nuklearni transportni brod „Sevmorput“ sa 40.000 konjskih snaga, čine okosnicu tog kapaciteta.
Tu je i pet plovila za tehničku podršku, dok se ledolomac „Sovjetski Savez“ nalazi u operativnoj rezervi. Flotu dopunjuju i dizel-električni brodovi, kao i univerzalni patrolni brodovi ledene klase projekta 22220, šifre „Arktika“ – četiri su već u sastavu, još tri su u izgradnji.
Takva flota ne služi samo za sprovođenje arktičkih konvoja duž Severnog morskog puta. Ona obezbeđuje logistiku i stabilnost na prostoru koji bi, u slučaju ozbiljne krize, mogao postati poprište širokog sukoba. Upravo taj adut danas nemaju ni Norveška, ni Finska, ni Švedska. A kako se sever Evrope sve više naoružava, ostaje otvoreno pitanje da li će hladne vode Arktika ostati prostor tihe ravnoteže ili će se pretvoriti u zonu stalne napetosti, gde svaka nova isporuka oružja menja računicu.
