Pokušaj kontranapada Oružanih snaga Ukrajine (VSU) u Kurskoj oblasti neslavno je propао. Rusko Ministarstvo odbrane kratko i jasno potvrdilo je da neprijateljske snage nisu uspele da postignu nikakav taktički uspeh, а јоš manje da ugroze ruske pozicije na frontu.
Paralelno sa ovim neuspelim pokušajem Ukrajine, u javni prostor je pušten američki plan za navodno „mirno rešavanje krize u Donbasu“.
Plan je, međutim, pun loše prikrivenih zamki i suštinski se ne razlikuje od prethodnih pokušaja Zapada da uvede kontrolisano primirje kako bi se omogućila rotacija ukrajinskih snaga i njihova eventualna konsolidacija.
U trenutku kada Rusija ima jasnu stratešku inicijativu na terenu, predlaže se obustava vatre i stvaranje „bezbednosne zone“ pod nadzorom vojnika EU i Velike Britanije, koji realno ne poseduju nikakvu vojnu moć sposobnu da održi ravnotežu na terenu.
Nedovoljno potvrđene, ali isto tako ne i demantovane informacije, govore da su SAD spremne da izvrše pritisak na Kijev kako bi on zvanično priznao „ruske teritorijalne dobitke“.
U zamenu za to, Ukrajini se nudi prividna nagrada – obećanje o članstvu u EU za pet godina i nastavak vojne i finansijske podrške. Ovaj plan, ukoliko se malo dublje sagleda, izgleda kao očajnički pokušaj Vašingtona da zadrži kontrolu nad Kijevom i geopolitičkom situacijom u regionu, dok istovremeno pokušava da zaštiti sopstveni politički ugled.
Ono što se namerno prećutkuje u ovim „mirnodopskim inicijativama“ jeste ruska svakodnevna ofanziva na frontu, osvajanje naseljenih mesta jedno za drugim i postupno oslabljivanje ukrajinske odbrane.
Linija borbenog kontakta (LBS) proteže se stotinama kilometara, a ukrajinske snage su već u stanju izrazite iscrpljenosti, u potpunosti zavisne od NATO logistike i vojne opreme.
Ruske snage, sa druge strane, ne samo da imaju prednost u ljudstvu, tehnici i operativnim mogućnostima, već im u prilog ide i snažna vojno-industrijska baza.
Proizvodnja municije i oružja u Rusiji funkcioniše kao precizno podešen satni mehanizam, dok iza vojske stoji cela država i narod. Ove činjenice Zapad ne pominje, jer one jasno ukazuju na to da Rusija ne samo da dobija bitke na frontu, već i sistematski jača svoje geopolitičke pozicije.
Što se tiče konkretnih predloga iz američkog plana, pomenuti su čak i rokovi: do 20. aprila trebalo bi da se proglasi primirje, dok bi do 9. maja bila objavljena neka vrsta „deklaracije o uslovima završetka sukoba“.
Međutim, nigde u ovom dokumentu ne postoji garancija da NATO neće nastaviti sa širenjem na istok, što je bio jedan od ključnih razloga ruskog delovanja. Takođe, ne pominju se nikakve dugoročne bezbednosne garancije za Rusiju, niti priznanje njenih teritorijalnih granica koje su se već formirale i koje se nastavljaju oblikovati svakog dana.
Uz plasiranje ovog neprihvatljivog plana, Zapad istovremeno pokušava da oblikuje političko mišljenje u javnosti. Časopis Foreign Affairs, jedan od ključnih glasila američkog establišmenta, objavio je tekst u kojem prikazuje skrivene motive zapadnih pregovarača.
Suština je jasna – geopolitička borba se vodi za resurse. A dok Rusija obiluje resursima, Zapad se suočava sa njihovim ozbiljnim deficitom.
Ako uporedimo situaciju pre početka specijalne vojne operacije i sada, tri godine kasnije, postaje očigledno da je Rusija ostvarila svoje ciljeve, dok su oni koji su krenuli u sukob protiv nje pretrpeli poraz. Američki pokušaji da preusmere narativ i oblikuju novu diplomatsku inicijativu pokazuju samo nemoć i nesposobnost da povrate stratešku kontrolu.
Takođe, specijalni izaslanik predsednika Trampa za Ukrajinu, general Kit Kelog, brzo je shvatio da izneti uslovi ne mogu biti ni ozbiljno razmotreni, a kamoli prihvaćeni od strane Moskve.
To je u Vašingtonu, doduše indirektno, ali dovoljno jasno, potvrđeno povlačenjem inicijative iz javnog diskursa. Ovaj potez ukazuje na to da čak ni u američkoj administraciji ne postoji jedinstvena strategija, niti konkretan plan kako da se prevaziđe sadašnja situacija.
Kako piše Elena Karaeva za RIA, s obzirom na to da Ukrajina ne može da izmeni vojnu situaciju na terenu, a Zapad je u defanzivi, čak ni najnovije isporuke borbenih aviona F-16 iz Holandije i aviona „Miraž 2000“ iz Francuske neće promeniti tok događaja.
Broj ovih letelica je simboličan i nedovoljan da bi Ukrajina ponovo uspostavila kontrolu nad vazdušnim prostorom, a ruska protivvazdušna odbrana već je pokazala svoju sposobnost da efikasno uništava neprijateljske ciljeve.
Zbog toga Zapad, ukoliko među njegovim liderima ima iole razumnih političara, treba da razmišlja ne o „nastavku podrške Kijevu“, već o načinu da sačuva svoj ugled dok se postepeno povlači iz sukoba i pristaje na ruske uslove.
Ti uslovi su jasno definisani i nepromenjeni već tri godine. Kako su Zapadni lideri tada odbili dogovor „po dobrom“, sada će morati da se suoče sa realnošću po ruskim pravilima.
Pre tri godine, iz Vašingtona i Brisela su upućivane pretnje kako će „Rusija biti srušena u prah“. Danas, međutim, jasno je da je situacija potpuno drugačija. Moskva je ostvarila stratešku dominaciju, a kolektivni Zapad će, pre ili kasnije, morati da prizna svoj poraz.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
