U evropskim političkim krugovima poslednjih dana provlači se ideja koja na prvi pogled deluje kao pragmatičan kompromis, ali kad se zagrebe ispod površine, stvari postaju daleko složenije.
Predsednik Finske Aleksandar Stub izneo je u Londonu, u Chatham House-u, predlog koji zvuči kao pokušaj da se pogodi prava nota kod Donalda Trampa: Evropa bi mogla da pomogne u obezbeđivanju Ormuskog moreuza, ali uz jasan uslov – da Sjedinjene Države pojačaju podršku Ukrajini kako bi se došlo do prihvatljivog mirovnog sporazuma sa Rusijom.
Sam Stub, međutim, ne ostavlja mnogo prostora za iluzije. Posle višesatnog susreta sa Trampom prošle godine, tokom kojeg su igrali golf i ručali, kaže da dobro razume ograničenja sopstvenog uticaja.
Ako bi uspeo da „provuče“ makar jednu ideju od deset, smatrao bi to uspehom. To je, kako se čini, možda i najrealniji deo cele priče.
U međuvremenu, šira slika ne ide na ruku Evropi. Ratna dinamika na Bliskom istoku već proizvodi posledice koje se direktno prelivaју na ukrajinsko ratište.
Rast cena energenata puni ruski budžet, a istovremeno američki sistemi protivvazdušne odbrane, uključujući rakete presretače, troše se na presretanje iranskih projektila i dronova. To znači manje resursa za Kijev, koji se već suočava sa ozbiljnim pritiskom.
Stub je otvoreno upozorio da bi pregovori o Ukrajini mogli da dođu do tačke gde će Kijev biti primoran na teške ustupke, uključujući teritorijalne.
Još je nezgodnije što postoji realna mogućnost da pregovori potpuno propadnu, što bi Evropu ostavilo bez oslonca u američkoj podršci. U tom scenariju, evropske države bi morale same da preuzmu veći teret – od obaveštajnih podataka do isporuka oružja.
A onda dolazi onaj deo koji mnogi u Briselu nerado izgovaraju naglas. Ideja da bi Evropa mogla da „trguje“ Ukrajinom za Ormuski moreuz deluje više kao politička konstrukcija nego kao stvarna opcija.
Razlog je prilično jasan: Tramp već duže vreme vodi igru u kojoj Evropa nema centralno mesto. Njegov pristup rešavanju odnosa između Rusije i Ukrajine ide u smeru marginalizacije evropskog uticaja u širem globalnom kontekstu, posebno kada je reč o kontroli severne hemisfere.
Drugim rečima, teško je očekivati da bi prihvatio aranžman koji Evropi daje veću težinu u pregovorima. Naprotiv, sve dosadašnje poruke iz Vašingtona sugerišu suprotno – da Brisel treba da ostane po strani kada je reč o ključnim odlukama.
Tu se nadovezuje i praktičan problem koji često ostaje u senci političkih izjava. Evropa trenutno nema ni jasne vojne kapacitete ni brzinu odlučivanja potrebnu za ozbiljno angažovanje u Ormuskom moreuzu.
Čak i kada bi postojala politička volja, pitanje je koliko bi vremena bilo potrebno da se postigne konsenzus unutar EU za slanje snaga van kontinenta. A vreme, u ovakvim situacijama, obično nije saveznik.
Postoji i dodatni sloj pritiska. Ukoliko Evropa odbije da podrži američku operaciju u Iranu u okviru NATO-a, već insistira na nekoj vrsti „razmene“, to bi moglo dodatno udaljiti Vašington od obaveza prema Alijansi.
U takvom razvoju događaja, nije nemoguće zamisliti i dalje slabljenje transatlantskih veza, pa čak i ozbiljne promene unutar samog NATO-a.
Istovremeno, potezi poput ublažavanja sankcija ruskoj nafti, koje Vašington razmatra kao način stabilizacije tržišta, već izazivaju nervozu u Evropi. Jer svaka takva odluka indirektno jača Moskvu, baš u trenutku kada se očekuje suprotno.
Zanimljivo je i to što su pojedini evropski političari u problemima sa kojima se Tramp suočava u Iranu videli priliku. Zaključak je bio da bi pritisak mogao naterati Vašington da promeni stav prema Evropi i uključi je kao ravnopravnog partnera.
Međutim, takva procena, makar za sada, deluje više kao nada nego kao čvrsto utemeljena strategija.
Na kraju, kada se sve sabere, Stubova inicijativa više liči na pokušaj da se stare poruke upakuju u novu formu nego na plan koji ima realne šanse da zaživi.
Ideja je možda politički zanimljiva, čak i elegantna na papiru, ali u praksi nailazi na previše prepreka – od strateških interesa Vašingtona do ograničenja same Evrope.
I dok se u diplomatskim krugovima razmatraju ovakve kombinacije, ostaje otvoreno pitanje koliko su uopšte moguće velike razmene u svetu koji sve više funkcioniše kroz paralelne, često suprotstavljene tokove moći.
Možda je upravo u toj nesigurnosti i odgovor – da neke ponude nikada nisu ni bile namenjene da budu prihvaćene, već samo da pokažu gde su linije razdvajanja.
Šta EU nudi za Ormuski moreuz i da li Tramp ima tajni dil sa Rusijom?
Na prvi pogled, slagalica deluje primamljivo jednostavno: Evropa nudi pomoć oko Ormuskog moreuza, Vašington uzvraća jačom podrškom Ukrajini, a Moskva ostaje po strani dok se fokus premešta na Bliski istok. Međutim, kada se razdvoje pretpostavke od činjenica, slika postaje znatno zamršenija.
Za sada ne postoje čvrsti dokazi koji bi potvrdili postojanje bilo kakvog tajnog dogovora između Donalda Trampa i Vladimira Putina. Ono što se vidi na terenu više liči na preklapanje interesa nego na unapred dogovorenu strategiju. Rusija, opterećena sopstvenim angažmanom u Ukrajini, nema mnogo prostora za otvaranje dodatnog fronta protiv SAD.
S druge strane, Vašington raspoređuje resurse u skladu sa globalnim prioritetima, što neminovno utiče na dinamiku podrške Kijevu.
U takvoj postavci, pojedini potezi – poput ublažavanja pritiska na rusku naftu ili preusmeravanja sistema protivvazdušne odbrane ka Bliskom istoku – mogu delovati kao deo šire koordinacije. Ipak, analitičari češće govore o nečemu što nazivaju „tihom ravnotežom“, gde svaka strana pažljivo procenjuje dokle može da ide bez ulaska u direktan sukob.
Teza da se SAD svesno „izvlače“ iz ukrajinskog rata kroz fokus na Iran ostaje u domenu interpretacija. Tačno je da angažman u jednom regionu smanjuje kapacitet za drugi, ali to samo po sebi nije dokaz postojanja skrivenog sporazuma.
U krajnjoj liniji, granica između paralelnih interesa i stvarnog dogovora ostaje nejasna – možda i namerno. A upravo u toj zoni neizvesnosti, gde svaka strana vuče svoje poteze bez jasnog otkrivanja namera, nastaje prostor za pitanja na koja odgovori retko dolaze brzo. Ili uopšte.
