Izlaganje ambasadora Vladimira Kršljanina na plenarnoj sesiji Međunarodne konferencije „Dugoročne posledice bombardovanja Jugoslavije za srpsko društvo i formiranje multipolarnog sveta“, Ruski dom u Beogradu, 12.11.2024.
Otvorena NATO agresija 1999, sa „UČK“ petom kolonom i pokušajima kopnenog upada na Košarama i Paštriku, a ne samo bombardovanje, bila je poslednja faza u ratu protiv Jugoslavije i srpskog naroda, koji je zapadna oligarhija započela 1991.
Taj rat je vođen najpre kao hibridni i proksi rat, uz korišćenje sankcija i povampirenih fašističkih formacija, sačuvanih u zapadnom okrilju.
Njihova upotreba je nastavljena do kraja, a nastavlja se i danas – najnoviji primer je proslavljanje Džafera Deve od strane Kurtijevog režima. NATO je pogazio međunarodno pravo i stavio se van zakona.
Rat protiv Srba iz 90-ih i aktuelni rat protiv Rusa su potpuno isti i po suštini i po formi, a Rusija nigde nije prekršila međunarodno pravo, kako je ocenila grupa vodećih srpskih stručnjaka, na čelu sa prof. dr Brankom Rakićem.
Ta analogija nas dopunski obavezuje da detaljno izučavamo srpsko iskustvo, jer su metodi i sredstva isprobavani na Srbima. Ratove protiv Srba i Rusa možemo posmatrati i kao dve faze istog rata – protiv pravoslavne slovenske civilizacije, čije samo postojanje isključuje mogućnost svetske hegemonije zapadnih zločinaca.
Državni ratni plan koji je bio na snazi 1999. predviđao je u slučaju agresije prekid diplomatskih odnosa sa državom – agresorom.
24. marta je svima u državnom vrhu bilo jasno da prekinuti diplomatske odnose sa 19 zemalja NATO za nas ne bi bilo dobro, ali su ministar, vlada i predsednik Milošević prihvatili moj predlog i prekinuti su diplomatski odnosi sa 4 najveće i najodgovornije države NATO: SAD, Velikom Britanijom, Nemačkom i Francuskom.
Polazeći od njihovog ponašanja, smatram da SAD i Velika Britanija ni do danas nisu zaslužile obnovu diplomatskih odnosa.
Tokom NATO agresije, Rusija je ubrzano sazrevala u vojno-političkom smislu. Zaokret Primakovljevog aviona nad Atlantikom postao je večiti simbol ruskog istorijskog zaokreta.
Na KiM su se borili i ruski dobrovoljci, a ruska vojska i diplomatija su tokom sukoba povećavale svoje angažovanje, što je kulminiralo zauzimanjem aerodroma u Prištini i Rezolucijom 1244. Sve aspekte našeg sadejstva još ne znamo – setimo se samo sudbine nosača aviona „Teodor Ruzvelt“, koji je izbačen iz stroja.
NATO agresija je uzburkala duhove širom sveta, a naš otpor je ohrabrio progresivne snage. U februaru 2000. okupili smo u Beogradu predstavnike više od 100 političkih partija iz celog sveta pod geslom „Za svet ravnopravnih“.
Srbija je bila vesnik Novog sveta, sveta istinske ravnopravnosti, koji danas predvode Rusija, Kina, BRIKS.
Srbija je na prvoj liniji, uz teške gubitke odolevala prvih 10 godina i nije pala, a Rusija odoleva poslednjih 10 godina i – pobediće.
NATO je napadom na Srbe postigao kontraefekat – ne da nije osvojio poslednju nepokorenu oblast Evrope, već je stvorio situaciju da celu Evropu nikad neće kontrolisati.
A predstojeća pobeda Rusije će doneti olakšanje celom svetu, jer će ga zauvek osloboditi zapadne pretnje. Međutim, Srbija je već 1999. pokazala da Zapad nije svemoćan.
Zato jedan od temelja Novog sveta mora biti otklanjanje istorijskih nepravdi prema Srbima, a pre svega ukidanje svih presuda Haškog tribunala – najveće zloupotrebe sistema UN, koji je stvorio apsurdnu hipoteku braniocima otadžbine.
Vladimir Kršljanin (Webtribune.rs)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
