Istražni tim Ujedinjenih nacija, koji je prvi obišao Srebrenicu 1995. godine (po nalogu generalnog sekretara), nije konstatovao zločin genocida, za koji će sudije Haškog tribunala osuditi okrivljene srpske komandante.
Oni su 24. jula 1995. izvestili centralu u Njujorku da nisu pronašli svedoke koji bi potvrdili zločine. Hjubet Viland, lični izaslanik Visoke komisije Ujedinjnih nacija za ljudska prava, bio je sa istražnim timom u Srebrenici i Tuzli. Tu je razgovarao sa desetinama Bošnjaka, u izbegličkim logorima i kolektivnim smeštajima, i pritom nije pronašao nijednog svedoka koji bi potvrdio počinjene zločine.
Posmatračka misija UN, u svom prvom izeštaju o srebreničkoj tragediji, 17. jula 1995, navodi da je u proboju stradalo oko 3.000 pripadnika kolone. Na suđenju generalu Krstiću, general Armije BiH Enver Hadžihasanović izjavio je da je u proboju stradalo 2.628 pripadnika 28. divizije. O civilima se nije izjašnjavao, ali sa njima cifra bi verovatno bila veća.
Po proceni Karla Bilta, u njegovoj knjizi Peace Journey: The struggle for peace in Bosnia, na strani 66 piše da je u borbama koje je vodila muslimanska vojska stradalo oko 4.000 njenih pripadnika.
ČINjENICU da je „značajan broj muslimana poginuo u borbama“ potvrdio je bivši glavni istražitelj Tužilaštva Haškog tribunala Žan-Rene Ruez. Ruez je još pojasnio da „što se tiče onih koji su poginuli u šumi, mi stojimo na stanovištu da su oni život izgubili u borbi“.
To znači da se po međunarodnom pravu u vezi sa njihovom pogibijom uopšte ne postavlja pitanje krivične odgovornosti. Vojni veštak Haškog tribunala, Ričard Batler, izjavio je pod unakrsnim ispitivanjem na suđenju Vujadinu Popoviću i drugima, 2008. godine, da je po njegovoj profesionalnoj proceni, do 2.000 srebreničkih muslimana iz kolone moglo nastradati u borbenim dejstvima tokom proboja.
Nešto kasnije, 2011. godine, svedočeći na suđenju Dušku Jeviću i drugima, pred Sudom BiH u Sarajevu, Batler je svoju procenu borbenih gubitaka kolone 28. divizije povećao na između 2.000 i 4.000. Postoje i druge procene. Na primer, u nedavno emitovanom norveškom dokumentarcu o Srebrenici reditelja Ole Fliuma [Ola Flyum], „Srebrenica, izdani grad“, intervjuisani američki obaveštajac, a sada profesor na katedri nacionalne bezbednosti na mornaričkom koledžu (US Naval War College), Džon Šindler, iznosi svoje saznanje da je u borbama tokom proboja iz srebreničke kolone poginulo oko 5.000 ljudi, dok je streljanih zarobljenika bilo „oko 2.000.“
U knjizi „Ratni zločini“, nemačkog istraživača i analitičara Jirgena Elznera potvrđuje se manipulisanje brojem žrtava u Srebrenici. On podseća da su do 2002. godine u Podrinju iskopana 1.883 leša od kojih je samo 172 poimenično indentifikovano. Može se desiti da su to i srpske žrtve. On podseća da brojka 4.600 neidentifikovanih u Tuzli ne može govoriti o žrtvama Srebrenice, već šireg područja:
„Broj muslimanskih žrtava se inflatorno povećava i treba ostaviti vremenu i stručnim ekipama da to utvrde.“ Slučaj Srebrenica treba celovito istražiti i skinuti anatemu odgovornosti sa Srba za genocid. Nesporno je da su se u Srebrenici dogodili zločini i da počinioce treba privesti pravdi. Međutim, u Srebrenici nije bilo genocida, što je dokazao i Institut za ratnu dokumentaciju Holandije navodeći da u vrhu politike i vojske RS nije bilo planiranja zločina, a najveći broj stradalih bili su pripadnici 28. muslimanske divizije u toku proboja. U svakom slučaju bošnjačkim krugovima i dalje odgovara pozicija žrtve jer time lakše ostvaruju ciljeve unitarizaciji BiH u kojoj će imati dominantu ulogu.
Da broj ubijenih muslimana u Srebrenici nije 8.000, već 700, tvrdio je Amerikanac Filip Korvin sve do svoje smrti 2010. On je kao izaslanik specijalnog predstavnika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija bio koordinator Ujedinjenih nacija za civilna pitanja u Bosni i Hercegovini, od proleća do leta 1995. godine.
Korvin je uvek naglašavao da je preuveličan i broj nestalih muslimana i ocenjivao da sve to pokazuje da su zvanični izveštaji o genocidu čisto političke prirode.
– Razlika između 700 i uobičajeno pominjanih 8.000 nije brojčana – ona je politička – rekao je Korvin u intervjuu za nemački list „Juge velt“.
Satiš Nambijar je bio prvi komandant, i šef Misije Ujedinjenih nacija u bivšoj Jugoslaviji, od 3. marta 1992. do 2. marta 1993. godine, a potom pomoćnik načelnika Generalštaba Indijske armije. On je za agenciju SENSE rekao:
„Moje jednogodišnje iskustvo prvog komandanta i šefa Misije Ujedinjenih nacija, pomoglo mi je da shvatim suštinske greške SAD i NATO politike u problematičnom regionu. Prikazati Srbe kao zle, a sve ostale kao dobre, ne samo da je kontraproduktivno, već je i nepošteno. Prema mom iskustvu, sve su strane bile krive, ali su samo Srbi priznavali da nisu anđeli, dok su drugi insistirali na svojoj nevinosti. Svih 28.000 vojnika pod mojom komandom, kao i predstavnici Visokog komesarijata UN za izbeglice i Crvenog krsta, s kojima smo bilu u stalnom kontaktu, nisu registrovali nikakav genocid, sem ubijanja i masakra tipičnih za takvu vrstu sukoba. Verujem da niko od mojih naslednika i njihovih vojnika nije video ništa od onoga što se tvrdilo u medijima.
Slična je tvrdnja i poznatog francuskog advokata Žaka Veržesa, koji citira reči generala Filipa Moriona: „Ubeđen sam da je stanovništvo Srebrenice bilo žrtva višeg interesa, ali višeg interesa koji se nalazio u Sarajevu i Njujorku, ali sigurno ne u Parizu. („Žak Veržes, „Pravda za srpski narod“, Lozana, 2003)
O višem interesu Njujorka i Sarajeva pisao je i general Sefer Halilović u knjizi „Lukava strategija“. On je potvrdio da je Izetbegović dugo planirao da se otrese Srebrenice.
– Ona bi verovatno bila izgubljena u svakom mirovnom dogovoru, zašto onda da ne izvuče neki politički poen iz njene tužne sudbine – zaključio je on.
General je na stranama ove knjige podsetio predsednika Izetbegovića na tajni sporazim iz septembra 1993. godine između Sarajeva i vođa bosanskih Srba, koji je predviđao podelu Bosne na tri etničke mini-države. Ovim sparazumom bi Srebrenica ostala u Republici Srpskoj. Tada je Izetbegović tražio od Halilovića da razoruža bezbednu zonu, što je Generalštab odbio tvrdeći da će Srbi poklati izbeglice u gradu. Odgovor vođa SDA bio je jeziv i proročki:
– Pa, čak i da ih pobiju, nećemo mi biti odgovorni!
Na osnovu ovog razgovora, Halilović je izveo zaključak da je od proleća 1995. Sarajevo obogaljilo odbranu Srebrenice premeštajući Orića i njegov štab i zabranivši vojsci da pomogne enklavi u vreme napada Vojske Republike Srpske…
Falsifikati Kofija Anana
Pečat na propagandu o navodnom masakru civila u Srebrenici udaren je nažalost u zgradi UN u Njujorku i to od strane generalnog sekretara Kofija Anana. U svom izveštaju o srebreničkim zbivanjima 15. novembra 1999. Anan je kao dokaz monstruoznih optužbi protiv Srba svetskoj javnosti podastro i knjigu Nasera Orića „Srebrenica optužuje“. Na početku izlaganja, u drugom paragrafu, naveo je neverovatnu neistinu tužioca Haškog tribunala: „Dokazi koje je tužilac ponudio opisuju scene nezamislivog divljaštva: hiljade muškaraca je pogubljeno i zakopano u masovne grobnice, stotine muškaraca je zakopano živo, muškarci i žene su sakaćeni i poklani, deca ubijana pred očima svojih majki, deda prisiljen da jede jetru svog unuka!“ Podsećamo da je to bilo vreme kada je Srbija bila razorena NATO bombama i kada je još brojala žrtve.
Dragan Vujičić (Novosti.rs)[adsenseyu5][adsenseyu5]
