Pišući svom bliskom prijatelju i saradniku Vilhelmu Flisu 1980. godine, Sigmund Frojd je objasnio da ga ne može posetiti zbog psihijatrijskoj slučaja žene iz bogatog društva u Beču, rekavši: “Moj najvažniji klijent trenutno prolazi kroz jednu vrstu nervne krize i moglo bi joj biti bolje u mom odsustvu“.
Ne, Frojd nije bio ironičan: On je zavisio od bogatih dama kako bi ostao u poslu. Drugom prilikom, pozivajući se na crtani film u kom jedan lav kroz zevanje gunđa: “Dvanaest sati a nema crnaca“, on je napisao: “Ponovo počinju brige da li će se neki crnci pojaviti tačno na vreme da zadovolje lavov apetit“.
[adsenseyu1]
Taj apetit, kako Frederik Kruz razjašnjava u svojoj iscrpnoj knjizi koja uništava reputaciju “Freud: The Making of an Illusion“, od početka je postojao za slavom i bogatstvom, čemu je Frojd neumorno težio promovišući jedan šarlatanski lek za drugim, odstupajući kada opravdana kritika njegovu poziciju učini neodrživom, prikrivajući svoje tragove pogrešnim ili potpuno lažnim tvrdnjama o tome šta je namerio, a zatim odjuriti na drugi rudnik zlata.
Na primer, 1884. godine, u agoniji zbog naklonosti ka kokainu kojem se Frojd prepuštao nekih 15 godina, imao je izvrsnu ideju da leči briljantnog mladog naučnika Ernsta fon Flajšl-Marksova od blage zavisnosti od morfijuma (koja je rezultat operacije) tako što je ovog pacijenta stavio na kokain.
Umesto toga, Flajšl je postao veoa zavisan i od morfijuma i od kokaina i pretvarao se u strašilo, dok se Frojd, pišući o pacijentu pod pseudonimom, hvalio u radu o velikom uspehu svog eksperimenta.
[adsenseyu4]
U međuvremenu, Frojdov kolega je otkrio pravu korisnu primenu kokaina, kao lokalni anestetik koji otvara vrata novim vrstama operacije (kao što je operacija oka).
Ovo je bilo zaista revolucionarno otkriće i Frojd nije imao nikakve veze sa tim. Kasnije je on sugerisao kako je bio na ivici da načini ovo otkriće, ali ga je ometala njegova verenica Marta.
Slučaj Frojdove mržnje prema ženama je smešno lako napraviti. Nakon njegove kokainske pomame, Frojd je otišao u Pariz da studira sa Žan-Martenom Šarkom, koji je nadgledao azil ludaka prepun žena na kojima je on slobodno eksperimentisao i delovao pod pretpostavkom da one pate od “histerije“, gotovo isključivo ženskog fenomena, gde polni organi navodno uzrokuju neobjašnjivo ponašanje i telesne poremećaje.
Frojd bi krajne ekstremno sprovodio koncept histerije u svojoj privatnoj praksi: Bol u nogama? Zavisnost od morfijuma? Astma? Frojd je pacijente sa ovim poremećajima tretirao pod teorijom da pate od histerije, koja se među njegovom većinski ženskom klijantelom pretvorila u pretpostavku da je svaka neuroza bila seksualna trauma u detinjstvu, što je on nazvao “teorijom zavođenja“, a koju Kruz označava sa “teorija zlostavljanja“, jer malo dete koje je pretrpelo seksualni napad nije zapravo zavodnik.
[adsenseyu1]
Ako se pacijentkinja ne bi mogla setiti bilo kakve seksualne traume u detinjstvu, Frojd bi je “rekonstruisao“ tako što ju je navodio da izmisli jednu. Uprkos tvrdnjama u grandioznom predavanju iz 1896. godine, ali bez dokaza, da je njegova psihoanaliza pomogla u otkrivanju i popravljanju seksualne taume iz detinjstva kod 18 pacijenata – ovaj govor je bio toliko lišen kliničkih standarda da je naučnik Ričart fon Kraft-Ebing rekao: “To zvuči kao naučna bajka“ – Frojd je kasnije u svom pismu Flisu otkrio da nije izlečio ni jednu osobu.
U jednoj od mnogobrojnih horor priča, Kruz dokumentuje da je Flis, uz Frojdovo ohrabrenje, skoro ubio pacijenta čiji su simptomi sugerisali da je bila hemofiličar sa cistom na jajniku, tako što joj je operisao nos i uklonio deo kosti, u ludačkoj teoriji koju je nazvao “nazalna refleksna neuroza“, pod kojom je histerija, zasnovana na genitalijama, prirodna za žene, mogla biti pronađena u hrskavici u nosu.
Dok je ova žena, Ema Ekštajn, gotovo iskrvarila na smrt, jer je Frojd onemogućavao njen oporovak, on je prebledeo i skoro povratio, uspevajući da se povrati samo uz pomoć čaše brendija. “Dakle, ovo je jači pol?“, pitala je Ekštajnova.
Frojd je nastavio da insistira na tome da je ona “krvarila od žudnje“, a kada je ženski hirurg primetio da Ekštajnova ima apces koji je može izlečiti jednim rezom, ona se seća da ju je “Frojd sa prezirom pitao da li veruje da se histerični bol može izlečiti nožem“. Kasnije je Frojd rekao da je Ekštajnova iz nekog razloga loše reagovala na to što je nazvana neprivlačnom nakon što je pola njenog lica isečeno operacijom.
[adsenseyu4]
Frojdove Studije histerije, u kojima je igrao herojskog umnog detektiva koji je iskopavao skrivene prave probleme pacijenta, jednostavno su prilagođene priče Šerloka Holmsa (čiji je on bio fan) u oblast medicine, uz dodatak trunke erotske uzbuđenosti u kliničkom odredu. “Glavna stvar je, da ja treba da pogodim tajnu i kažem je pacijentu“, napisao je on. Prvo dijagnoza, a onda uklapanje činjenica.
Kada se to nije događalo, Frojd nije imamo nikakav problem da primeni tehnike pisanja fikcije kako bi istakao svoj vlastiti uspeh. Kako Kruz pokazuje, ideja o terapeutskom razgovoru kroz probleme nije potekla od Frojda, iako psihoanalitička terija nema nikakvu vrednost, ono što je Frojd doneo je uglavnom bilo pozajmljeno od Flisa – ideje o seksualnoj latentnosti, biseksualnosti, suzbijanju i sublimaciji seksualne želje.
Ogroman deo Frojdovog rada je jednostavno plagijat.
Danas Frojd jedva postoji u naučnoj književnosti, koja je odbacila njegove nepouzdane tvrdnje i bizarno hvaljenje. U svojim iskrenijim trenucima, on je priznao da je njegov rad malo toga učinio da se unapredi uzrok njegove navodne struke.
“Ja zapravo uopšte nisam čovek od nauke, nisam posmatrač, ne eksperimentišem, nisam mislilac“, napisao je on Flisu. “Ja po temperamentu nisam ništa drugo nego konkvistador – avanturista, ako želiš prevod – sa svom radoznalošću, smelošću i izdrljivošću, koje su karakteristične za ovakvog čoveka“. Ako je Sigmund Frojd bio genije za nešto, onda je to za odvažnost. To i za odnose sa javnošću.
Webtribune.rs[adsenseyu5][adsenseyu5]
