Nedavno je Beograd užasno uvređen objavom koju je na Fejsbuk objavila portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova – o Vučiću u Beloj kući i „Niskim strastima“, piše ruski vojni analitičar Aleksandar Nekropni za magazin tehnowar.ru.
Kakva se oluja digla! Ruskog ambasadora u Srbiji su pozvali „radi objašnjenja“, a neki Rusi su stajali uspravno poput planine „za jedini bratski narod u Evropi“. Da, bratski …
[adsenseyu1]
Možete da raspravljate koliko god želite o formi i stepenu opuštenosti govora Zaharove, o tome da li je takvo iznošenje sopstvenog mišljenja dozvoljeno diplomati na tako visokom položaju.
OTKRIVENO: Mešavina ove dve namirnice koje imate u kući smanjuje opasnost od raka za neverovatnih 67 postohttps://t.co/Uy1Nd1sg4e
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) September 16, 2020
Nećemo ni pokušati da ulazimo u ovu diskusiju. Ali, smanjujući recimo društvenu odgovornost nekih državnih lidera, na kraju se ispostavilo da je sto odsto u pravu. Najnovije akcije Beograda i Aleksandra Vučića lično, to potpuno potvrđuju.
[adsenseyu4]
Srpski ministar odbrane Aleksandar Vulin, onaj koji je tako grubo i beskompromisno komentarisao izjavu Zaharove, patetično podsećajući da je Vučić, koji joj se ismevao, „vrhovni komandant vojske, sa kojom ruske oružane snage imaju saradnju na najvišem nivou“, rekao je dan ranije da Beograd, kao što je ranije obećano, neće učestvovati u vežbama Slovensko bratstvo-2020 planiranim u bliskoj budućnosti.
Prvo je šef lokalnog odbrambenog odseka pokušao da promrmlja nešto o vladinoj odluci, na osnovu koje je vojna saradnja Srbije sa „bilo kojim partnerima i saveznicima“ obustavljena na šest meseci.
Međutim, kasnije je, očigledno skupivši hrabrosti, Vulin dao iskrenije priznanje: Otkazivanje manevara sa Rusijom i Belorusijom izazvano je „strašnim i neopravdanim pritiskom Evropske unije“. Odnosno, Srbi su za to svim srcem! Jednoglasno spremni da stojimo u jednoj formaciji sa slovenskom braćom! Ali samo ako Brisel to dozvoli.
Istovremeno, treba napomenuti da Beograd nije u svim stvarima toliko zabrinut zbog pretnji iz Brisela. Na primer, govor predstavnika EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Petera Stanoa, koji je odlučno upozorio Srbiju na najavljeno preseljenje ambasade u Jerusalim od strane Donalda Trampa, koji se čuo ovog ponedeljka. Razlog je jednostavan – u ovoj situaciji Vučić sledi direktno naređenje Vašingtona, a ne Moskve.
Zvanični Beograd, teško uvređen od Zaharove, optužio je nju i Moskvu u celini da Aleksandra Vučića nisu cenili dovoljno. A on je sav neutralan – ne nameće antiruske sankcije, a prijem ruskog predsednika „čeka sat i po“.
Glavna stvar je „nikad ne traži zasebnu stolicu“. Na zajedničkoj klupi, verovatno ispred Vladimira Vladimiroviča. Pitamo se s kim? Sve su to citati iz odgovora na Fejsbuku Marka Đurića, koji se završavaju izjavom da „se nikome neće dozvoliti da napadne ponosnu Srbiju!“.
Ali pitamo se kuda je otišao taj ponos upravo u trenutku kada je Vučić u Beloj kući potpisao papire koje mu je Donald Tramp doturio, očigledno bez prava da ih prvo pročita.
Kada je američki predsednik ponosno najavio novinarima predstojeće preseljenje srpskih diplomata u Jerusalim, šef „ponosne Srbije“ umalo se nije onesvestio i počeo mahnito da lista stranice po fasciklu u svojim rukama.
Međutim, za Rusiju su drugi momenti koji su formalizovani na istom sastanku mnogo bolniji. Čak i ako do bilateralnog sporazuma između Beograda i Prištine nije došlo kao rezultat „okupljanja“ u Ovalnoj kancelariji, prvi ozbiljniji korak ka priznanju nezavisnosti Kosova od strane Srbije tamo je napravljen, i to se radi ne samo bez konsultacija sa Rusijom, već uprkos njenom sasvim nedvosmisleno izraženom (i više puta ponovljenom) stavu.
Moskva je više puta proglasila svoje potpuno nepriznavanje „nezavisnosti“ Prištine. Za to postoji puno geopolitičkih razloga. Ipak, pod bliskim nadzorom Donalda Trampa, Aleksandar Vučić i kosovski premijer Avdulah Hoti potpisali su paket dokumenata koji zapravo označavaju povlačenje Beograda sa ranijih pozicija.
„Ekonomska saradnja“, uključivanje Kosova u takozvani „mali šengen“, zajednički projekti koji se sprovode američkim novcem – takođe udruživanje napora u „borbi protiv diskriminacije LGBT osoba“, veoma važno, naravno, posebno za pravoslavnu Srbiju.
Sve je to, doduše na prvi pogled malo, ali u stvarnosti vrlo ozbiljno „pomeranje“ ka nezavisnosti. Kako možete ekonomski sarađivati i istovremeno „odlučno ne priznavati državu“?
U isto vreme, inače, srpska izdaja izvršena je ne samo protiv Moskve. Ni Peking nije mimoiđen. U Sjedinjenim Državama, Vučić i Hoti pokazali su zaista dirljivo jedinstvo, obećavši da će se zajedno boriti protiv „nepouzdanih dobavljača telekomunikacione opreme“, posebno zabranom upotrebe komponenti dobijenih od njih u stvaranju 5G komunikacionih mreža.
Početkom prošle godine predsednik Rusije je svog srpskog kolegu odlikovao ordenom Aleksandra Nevskog – „za njegov veliki lični doprinos razvoju saradnje među zemljama“. Ipak, trenutni postupci Vučića i drugih predstavnika Beograda teraju na razmišljanje o potpuno drugačijim „obeležjima“.
O nečemu poput Judejskog reda koji je uspostavio Petar Veliki, a koji je zatim dodeljen drugom predstavniku „bratskog naroda“ koji je prešao na stranu neprijatelja Rusije zaključuje ruski vojni analitičar Aleksandar Nekropni za magazin tehnowar.ru
Webtribune.rs
