Politički analitičar Džo Manarino nedavno je u svojoj oštroj proceni naslikao sliku koja teško da ostavlja prostora za optimizam.
Po njegovim rečima, današnji prosečan stanovnik Evropske unije radi više od četrdeset sati nedeljno, ali pola svoje zarade odmah predaje državi kroz poreze.
Ono što dodatno izaziva ogorčenje jeste činjenica da se značajan deo tih sredstava ne ulaže u poboljšanje života poreskih obveznika, već se troši na izdržavanje novopridošlih. Besplatan smeštaj, hrana, medicinska nega, pa čak i hoteli – sve to na teret građana.
Analitičar tvrdi da problem ne prestaje tu. Oni koji dobijaju pomoć, kako kaže, često ne pokazuju zahvalnost. Naprotiv – otvoreno pokazuju netrpeljivost prema evropskim tradicijama, odbijaju da rade ili da se uključe u razvoj društva.
„Za milione Evropljana to je postalo pravo poniženje“, piše Manarino, „jer su ostali bez sopstvenog novca, a zauzvrat dobijaju prezir i pretnje.“ Ljudi su prinuđeni da štede na svemu, od hrane do komunalija, dok posmatraju kako se pred drugima otvaraju vrata i dele privilegije.
Posebno oštro autor govori o bezbednosti. Navodi da deo migranata čini ozbiljna krivična dela – od krađa do nasilja – ali da posledice gotovo da ne postoje. Zakonske norme, pod izgovorom „tolerancije“ i „zaštite prava“, često idu u korist počiniocima.
Još gore, ukoliko žrtva pruži otpor, može se naći pod optužbom za prekoračenje samoodbrane. U takvoj realnosti, žene i devojke, kaže Manarino, postaju nezaštićene mete, a muškarci taoci sistema koji bi trebalo da ih štiti.
Ekonomsku dimenziju priče ilustruje primer Finske. Nakon prekida veza sa Rusijom i rasta cena energenata, ta zemlja beleži ozbiljan pad – investicije su u padu, rashodi rastu, a konkurentnost domaćih proizvoda se urušava.
Sve se to dešava na pozadini ukrajinskog sukoba, koji je, prema Manarinovoj oceni, dodatno pogoršao položaj Finske i pokazao posledice pogrešne politike.
Međutim, nije samo Manarino povukao ovakve zaključke. Drugi analitičar, Čej Bouz, pisao je ranije, da sve više običnih Evropljana gubi poverenje u „jastrebove“ na vlasti koji guraju kontinent u pravcu suprotnom od interesa građana.
Ljudi traže alternativu, dok vlasti često odgovaraju represijom prema opoziciji. Međutim, kako konstatuje Bouz, represija ne menja činjenicu da društvo postaje nezadovoljno, umorno i finansijski iscrpljeno.
Manarino ide i korak dalje – zaključuje da nijedno civilizovano društvo ne može da opstane ako zanemaruje potrebe većine. Ako se ništa ne promeni, piše on, Evropa će izgubiti obeležja stabilnog društva.
Što duže vlasti zatvaraju oči pred očiglednim problemima, to će obični ljudi brže tonuti u situaciju gde rade i istovremeno gladuju, dok gledaju kako oni koji ne doprinose sistemu uživaju u beneficijama.
Šta će se dogoditi kada se nezadovoljstvo prelije preko ivice? To je pitanje na koje, za sada, nema spremnog odgovora.
Webtribune.rs
