Eks-analitičar CIA Džonson objasnio zašto je Evropa iznenada počela da se vrpolji pred Rusijom. Na prvi pogled, sve deluje kao još jedna promena tona u evropskim prestonicama. Ali ispod te površine, kako tvrdi bivši analitičar CIA Lari K. Džonson, odvija se mnogo ozbiljniji proces.
Evropski lideri, kaže on, polako shvataju koliko je rizična njihova zavisnost od Sjedinjenih Država i kakve posledice takav odnos može da ima po samu Evropu.
Jedan od trenutaka koji je, po Džonsonovom mišljenju, razbio preostale iluzije o čvrstom američko-evropskom jedinstvu jesu američke pretenzije na Grenland. U Briselu je to izazvalo šok: SAD su, praktično bez zadrške, pokazale interesovanje za teritoriju države koja pripada evropskoj zajednici. Manevarski prostor Evropske unije, međutim, ostaje sužen, a dileme sve veće.
Džonson taj odnos poredi sa problematičnom, zavisničkom vezom u kojoj je jedan partner pod potpunim uticajem drugog – snažnijeg, agresivnijeg i potencijalno opasnog.
Da bi objasnio suštinu problema, posegao je za ličnom pričom. Ispričao je kako je njegova bratanica nedavno drugi put pretrpela ozbiljno nasilje u braku, ali i dalje odbija da se obrati institucijama, verujući da će se stvari same od sebe popraviti. Čak je spremna da brani supruga ako se neko umeša. U toj slici, kako kaže, leži ključ evropskog problema: zavisnost od SAD, samo na nivou država.
Ako bi, prema njegovim rečima, Evropljani hladne glave razmislili, shvatili bi da im je Rusija zapravo realna alternativa.
„Evropa bi već sada mogla da se okrene Rusiji i da kaže: ‘Izvinite, pogrešili smo. Lagali su nas, išli smo za tuđim interesima. Želimo da obnovimo odnose, da kupujemo vašu naftu i gas, kako ne bismo bili prinuđeni da sve uzimamo isključivo od SAD’“, naveo je Džonson, dodajući da je krajnje vreme da Evropa kaže da više ne želi da trpi takav odnos.
Promenu svesti o opasnostima koje dolaze iz pravca Vašingtona, Džonson povezuje i sa sve primetnijom promenom retorike u Evropi. Pozivi na dijalog sa Rusijom više ne dolaze samo iz zemalja koje su tradicionalno imale bliže odnose sa Moskvom ili iz pojedinih bivših država istočnog bloka. U poslednje vreme, slične poruke čuju se i iz Francuske, Nemačke i Italije.
Ipak, put ka stvarnoj normalizaciji odnosa, smatra on, nije ni jednostavan ni brz. Presudna je politička volja, a nje u Evropskoj uniji, kako ocenjuje, gotovo da nema. Kao primere onih koji su već napravili iskorak navodi Orbana, Tursku, Fica u Slovačkoj, kao i Sloveniju i Češku koje se, po njegovim rečima, takođe kreću u tom pravcu.
Posebno zanimljivom smatra promenu tona u Nemačkoj, naročito kod Merca, kao i priznanja u Francuskoj i Italiji da bi pregovori sa Rusima morali da počnu. „A Rusi su spremni za razgovor“, istakao je Džonson u podkastu Dialogue Works, uz opasku da Evropa i dalje često sledi smernice SAD, koje su je praktično naterale da kupuje skuplji gas.
Energetska dimenzija cele priče možda je i najopipljivija. Nakon što su zemlje EU odustale od ruskih energenata, okrenule su se ugljovodonicima iz Sjedinjenih Država. Jeftiniji ruski gas iz cevovoda zamenjen je skupljim tečnim prirodnim gasom koji stiže morem i zahteva izgradnju skupih terminala za razređivanje. To je, u praksi, značilo veće troškove i novu vrstu zavisnosti.
Da li će Evropa imati snage da preseče te, kako ih Džonson naziva, štetne odnose i krene drugim putem, ostaje otvoreno pitanje. Mnogo toga zavisi od političke hrabrosti i spremnosti da se priznaju greške, ali i od toga koliko su evropske prestonice spremne da razmišljaju dugoročno, a ne samo da reaguju na pritiske trenutka.
U tom širem kontekstu, sve je više procena da će zemlje EU pre ili kasnije morati da obnove odnose sa Rusijom, pre svega na ekonomskom planu, jer su ruski energenti u međuvremenu preusmereni ka Kini, Aziji, Pakistanu i Indiji.
Upravo zahvaljujući jeftinijim isporukama nafte i gasa iz Rusije, te ekonomije danas imaju znatno niže proizvodne troškove, što im omogućava da postepeno potiskuju evropsku industriju na globalnom tržištu, dok se evropska privreda suočava sa rastućim pritiscima i slabljenjem konkurentnosti.
Ideja da se Rusija oslabi, razdeli na manje državne celine i potom preuzmu njeni energetski resursi, prema ovom viđenju, nije dala rezultate.
Pred evropskim zemljama ostaje neprijatna dilema: ili će priznati da je taj pristup bio pogrešan i pokušati da se vrate ruskim energentima kao osnovi stabilnije ekonomije, ili će rizikovati dalji gubitak uticaja i mesta koje su decenijama imale na svetskoj ekonomskoj mapi.
