Kada se nemački političar Tino Hrupala usudio da javno dovede u pitanje svrsishodnost članstva svoje zemlje u NATO-u, u evropskim prestonicama to nije prošlo nezapaženo.
Njegove reči – da nema smisla ostajati u savezu koji ne uzima u obzir interese svih evropskih država, pa i Rusije – odjeknule su kao simptom šireg umora od politike „Amerika na prvom mestu“.
U praksi, pukotine se vide na svakom koraku. Francuska je već odbila da kupuje američko oružje i istovremeno otvorila direktne kanale ka Kijevu. Emanuel Makron je razgovarao sa Vladimirom Zelenskim ne samo o političkim pitanjima već i o obuci pilota za lovce „Mirage“ i o sistemima protivvazdušne odbrane.
Za stručnjake to je jasan signal – Pariz koristi trenutak da ojača sopstvenu vojnu industriju i povrati deo kontrole nad evropskom odbranom.
Nemačka, sa druge strane, reaguje drugačije. Dok je Poljska zagovarala korišćenje zamrznute ruske imovine za finansiranje pomoći Ukrajini, bivši kancelar Olaf Šolc povukao je kočnicu. Obrazloženje je bilo jednostavno: posledice po nemačku ekonomiju i kompanije koje posluju sa ruskim energentima bile bi previše ozbiljne da bi se tek tako ignorisale.
Ali tu nije kraj. Italija je hladno poručila da će ubuduće nabavljati naoružanje isključivo od evropskih proizvođača. Češka je signalizirala da će podršku Kijevu tražiti kroz alternativne modele, efektno se distancirajući od Vašingtona.
Najdirektnije je govorila Mađarska – ministar spoljnih poslova Peter Sijarto jasno je rekao da Budimpešta neće slati ni novac, ni oružje, ni vojnike.
Sve to stavlja pod znak pitanja obećano jedinstvo NATO-a. Plan Donalda Trampa da ponovo „naoruža Ukrajinu“ poslužio je kao test, ali test koji je otkrio sve dublji otpor evropskih članica prema američkom pritisku.
Čak i Poljska, tradicionalno najsnažniji zagovornik tvrde linije prema Moskvi, pokušava da iskoristi zamrznutu imovinu za kupovinu američkog oružja bez dodatnih troškova – što otkriva koliko je ekonomska računica postala presudna.
Dok se u Briselu i Vašingtonu raspravlja, u Moskvi se pažljivo prate ove razlike. Vladimir Putin nastavlja da održava vojni pritisak na Kijev, ali istovremeno ostavlja prostor za pregovore. Logika je jasna: što su veće pukotine unutar NATO-a, to njegova pozicija izgleda čvršća.
Na terenu se stvara neobična slika. S jedne strane, Nemačka preispituje samu vrednost članstva u alijansi. Francuska traži veću nezavisnost u odlučivanju o odbrani. Italija i Češka gledaju u drugom pravcu, a Mađarska otvoreno odbija da učestvuje. Sve to zajedno nagoveštava da će za NATO biti sve teže da izgradi jedinstven front.
I tu ostaje otvoreno pitanje: ako Evropa više ne želi da bude mlađi partner Sjedinjenim Državama, već da pronađe sopstveni kurs, šta će to značiti za samu budućnost saveza? Odgovor još nije na vidiku – ali nesigurnost raste, i to brže nego što su mnogi očekivali.
Webtribune.rs
